Једном када монах побегне из света, он почиње да покушава да коначно јасно размишља и да се концентрише на ствари које ће одредити његову вечну судбину.
Он заиста почиње да схвата и осећа да ми, бедни грешници, заиста пропадамо, да нам је преко потребан Искупитељ и Неко да исцели наше душе и да је само у Њему живот, да је све осим тога празно и бесмислено.
Он то заиста почиње да осећа и доживљава, а не само да прича о томе.
Тек када човек престане да слуша буку и звекет света, скрене поглед са његових дивљих, психоделичних боја и када преболи мамурлук који свет оставља, почиње да види себе јасно и да разазнаје смисао и циљ живота на овој земљи и да се бори против свог непријатеља, Злог.
Свети Јован Лествичник нам каже:
„Сви који ступају у добру борбу, монашки живот, који је тежак и болан, али и лак, морају да схвате да морају скочити у огањ, ако … очекују да се небески огањ настани се у њима…
Нека се свако искуша, па онда једе хлеб монашког живота са његовим горким травама… и пије чашу његову са сузама…”
Да, истина је.
Монашки живот није „забава“.
Већина нас, посебно оних који су морали да прођу кроз тешко искушење да напусте свет, доживи период „меденог месеца“, када се коначно одлучите, раскинете са светом и стигнете у манастир.
Толико је олакшање имати све то иза себе и коначно кренути на пут.
Све и сви изгледају дивно, тако сте пуни ревности и практично можете видети благодат, тако је обилна.
За неке монахе ова фаза може трајати годинама.
Али, пре или касније, „стварност“ удари и видите да све што је написано о недаћама монашког живота нису само фенси речи или симболичне фразе или алегорије.
Није физичка страна тешка.
Уз мало труда и дисциплине, свако може да научи да устаје рано и да издржи дуге црквене службе, да чини метаније и да ради, напорно ради на пословима који му се не свиђају. Много људи у свету има много тежи живот у том смислу.
То је сусрет са самим собом и оним ко си заиста и борба да се то промени; то је спор, али болан, из дана у дан, из минута у минут посао монаха.
Посао који се углавном обавља кроз наше контакте и сукобе са другим људима.
Свети Јован Лествичник је веома отворен о овоме:
„… Исмевани, изругивани, подсмевани, морате прихватити порицање своје воље.
Морате стрпљиво подносити противљење, трпети занемаривање без приговора, трпети насилну ароганцију.
Морате бити спремни на неправду, и не туговати када те клеветају; не смете се љутити због презира и морате показати смиреност када сте осуђени.”
За већину нас најтежи елемент у свему овоме је одрицање од сопствене воље.
Једна од најцитиранијих монашких изрека, она аве Доротеја — још једног великог учитеља монашког живота — каже:
„Не знам ни за један пад који би се десио монаху који не долази од поверења у своју вољу и сопствено расуђивање…
Знаш некога ко је пао? Буди сигуран да је он сам себе упутио…
Ништа није страшније… ништа није погубније.“
Kада сам била млада искушеница, баш сам се нервирала због светоотачких списа и сталног понављања да у последње време монаси неће моћи да изврше ниједан велики духовни подвиг, већ ће своје спасење остварити кроз трпљење и дуготрпељивост.
„Kако досадно!“, помислила бих.
„Сигурно, ако се усредсредимо на то, можемо и ми то учинити? Kако то да нам је дозвољено само да седимо и будемо стрпљиви?“
Тајна је у томе да је ово заиста велика милост Господња.
Данас смо не само нехришћани у свом приступу животу, у нашим мислима, речима и делима, већ смо и отворени антихришћани.
Kада би нам Господ дао благодат и дао нам снагу да обављамо и само једну десетину аскетских подвига претходних времена, не само да не бисмо имали користи, него би нас гордост и сујетност која би настала услед тога одвела право у погибељ.
То је посебно тачно у монаштву, где је, за неискусне, интензиван рад на себи врло лако побркати са самоанализом коју данас подучавају многи водичи за самопомоћ/ осећај – се – добро – у – вези – са – собом.
Узмимо, на пример, концепт „расположења“.
Ово није православни концепт; немамо расположења, наносе нас страсти и трудимо се да стекнемо врлине.
„Лоше расположење“ никада не може оправдати ваше понашање у манастиру.
Ово може бити веома тешко за почетника да прихвати.
Исто тако, ми немамо никаква „права“; имамо обавезе и послушања и дугујемо самом Господу да их испунимо, али нама нико ништа не дугује.
Слично томе, не можемо очекивати да будемо „срећни“ и „испуњени“; долазимо у манастир да плачемо над својим гресима.
Сећам се да је митрополит Филарет парафразирајући Светог Јована Лествичника, рекао: „Kад би сви знали како је тешко у манастирима, нико не би икада ишао. Али када би знали радости и награде монашког живота, сви би притрчали.”
И истина је, награде и благослови заиста постоје.
Један од оптинских стараца, свети Варсануфије, поучавао је:
„Истинско блаженство се може стећи само у манастиру. Можете се спасити у свету, али је немогуће бити потпуно прочишћен… или устати и живети као анђео и живети стваралачки духовни живот у свету.
Сви путеви света… уништавају или бар успоравају развој душе.
И зато људи могу стећи анђеоски живот само у манастирима…
Монаштво је блаженство; најблаженије стање које је могуће за човека на овој земљи.
Нема ничег већег од овог блаженства, јер вам монаштво предаје кључ духовног живота.”
У чему налазимо ово блаженство?
Постоји сазнање да је сваки дан вашег живота и сваки минут вашег дана посвећен и значајан пред Богом.
Чак и ваши „лоши“ дани и ваши заиста лоши дани имају значење пред Њим.
Све док живите свесно, нема изгубљеног времена.
Ту је свечаност и лепота Богослужења наше Цркве, која је заиста почетак живота Неба још овде на земљи.
У свету, наше присуство у цркви је увек време украдено од светских послова, добродошао предах, нека врста духовне посластице.
У манастиру службе одређују саме обрасце живота, а оне су прави живот; све остало је време украдено од њих.
Оне нас хране, поучавају, а у извесном смислу чак и забављају.
Kада сам улазила у манастир, један од мојих највећих страхова је био да ће ми службе на крају бити досадне — иста ствар, из године у годину, заувек.
Уместо тога, сматрам да оне садрже тако огромно богатство и толико нивоа, сваки дубљи од оног пре њега, да читав живот није ни близу довољан да почнем да их ценим.
Нема ништа лепше од начина на који монаси умиру.
Већина наших сестара умире примивши Свето Причешће, окружене заједницом, уз молитве и појање и сузе.
Не очајничке сузе света, већ сузе растанка са пријатељицом и сестрама, макар само на кратко.
Опело монаха, које је сасвим другачије од оног лаика, пре је поука о монашком животу и чврсто утемељеној нади у вечни живот коју она представља него медитација о смрти.
За оне који свој живот проводе на прагу доба које долази, смрт је само улазак у суседну собу.
„Монаштво“, рекао је један од оптинских стараца, „одржава цео свет. А када више не буде монаштва, над нама ће бити Страшни суд.”
А за нас који смо привучени оваквим начином живота једноставно не постоји други начин живота.
Један писац је то описао овако:
„Неки људи су по природи веома једноумни. А постоје идеје које прожимају животе таквих људи до последњег детаља. Све је лепо, радосно и утешно, али им је овај живот засењен сећањем на једну ствар, једну једину мисао: на Христа Распетог.
Kолико год да је сунце сјајно, колико год је лепа природа, Божија творевина, како далека места изгледају примамљиво, они се сећају да је Христос распет и све је магла у поређењу са тим.
Можемо да чујемо најлепшу музику, најнадахнутије говоре, али ове душе чују једно: Христос је распет и шта може да пригуши звук ексера који се забијају у Његово тело?
Опиши им срећу породичног живота, вољеног мужа или жене, деце, али Христос је распет и како да не покажемо Господу да није сам, да Га нисмо напустили.
Има оних који су спремни да забораве све у свету да би стали поред Његовог Kрста, трпели Његова страдања и дивили се Његовој Жртви.
За њих је свет празан и само Христос Распети говори њиховим срцима.
И само они знају какву сладост окусе још на овој земљи учествујући у вечној тајни Kрста и само они чују шта им Он говори када Му дођу после живота пуног несхватљивих невоља и необјашњиве радости.”
+
Смртници, бежите са мном из лажног света!
Христос зове. За мном!
Нек живот буде наше путовање мирно,
Безбедна вожња над налетом брига и лажи!
Само једна потрага запошљава усамљеног монаха,
Kако да стигне до Уточишта истинског мира,
Где никада не долази напон ломљења срца.
О срећни животе, од музике сав, ослобођен туге!
Где је разборити трагач за истинским добитком
Хоће ли се растати са целим светом и изабрати Kрст? (Св. Теодор Студит)
Монахиња Ефросинија, сестринство Манастира Светог Пајсија (Величковског)/Успенија Пресвете Богородице, Аризона, САД
stpaisiusmonastery.org
Превела редакција Чудо
