Једном су питали монаха-пустињака:
– Како ти није досадно да стално будеш сам?
А он им одговори:
– Имам пуно посла: треба да истренирам два сокола и два орла, да умирим два зеца, да обучим змију, да мотивишем магарца и да укротим лава.
– Али ми не видимо животиње поред тебе. Где су оне?
Монах одговори:
– Ми носимо ове животиње у себи.
Два сокола се бацају на све што виде, и на добро и на лоше, и на корисно и на штетно. Морам да их научим да разликују добро и лоше. То су моје очи.
Два орла канџама кидају и уништавају све чега се дотакну. Морам да их научим да служе и помажу а не да праве штету. То су моје руке.
Зечеви стално скачу напред-назад, кријући се од страха. Морам да их умирим и научим да се носе са тешким ситуацијама, а не да беже од проблема. То су моје ноге.
Најтеже је тренирати змију. Иако је затворена у тесан кавез, увек је спремна да напада, уједа и трује свакога у близини. Морам да је дисциплинујем. То је мој језик.
Магарац, као што знате, веома је упоран, увек је уморан и не жели да ради свој посао, морам да га мотивишем. То је моје тело.
Коначно, морам да укротим лава, који жели да буде краљ и да влада над свима. Горд је, сујетан и мисли да цео свет треба да се окреће око њега. То је мој его.
Као што видите имам пуно посла.
