Болест моторних неурона, такође позната као амиотрофична латерална склероза (АЛС), настаје када специјализоване нервне ћелије у мозгу и кичменој мождини које се називају моторни неурони престану да раде исправно. Ово је познато и као неуродегенерација. Моторни неурони контролишу важне мишићне активности, као што је хватање. Очекивани животни век је обично две до пет година од појаве симптома.
Прикован за кревет монах Софроније, из братства критског манастира Гувернето који болује од неизлечиве смртносне болести моторних неурона, дао је шокантан интервју 2018. године на ΚΡΗΤΗ ТВ (Критска национална телевизија9 уз помоћ оптичког система за куцање.
Прича у којој је у главној улози човек који је напустио студије на врхунским универзитетима у САД да би се посветио Богу. И све то непосредно пре него што му је ретка болест покуцала на врата и за мање од пет година га оставила прикованог у кревету.
Новинар ТВ: Кажу да бол употпуњује постојање. Да ли ово доживљавате и како?
Монах Софроније: Бол је велика школа и учи самоспознаји која води братољубљу и на крају божанском. Бол те смирује и смирењем наша срца омекшава, отвара их Богу и ближњима. Допирем до људи широм света који пате од физичких или менталних болести. Уз Божију помоћ, искуством у мом кревету бола, разумем их, макар толико да им кажем утешну реч, реч Христа нашег.
Данас је у свету толико усамљености и превирања и страха.
Ми хришћани који имамо Божји дар познавања Христа морамо са својим ближњима делити радост, мир и љубав која је Христос. Није ли то циљ нашег постојања – да се сви спасу?
ТВ: Шта бисте рекли некоме ко жели да буде еутаназиран?
Монах Софроније: Живот је дар од Бога свима нама. Сада када сам у кревету разумем ово више него икада. Нико од нас није дошао у овај живот својом вољом. Па како можете да прекинете свој живот када он, у суштини, не припада вама?
То је по мом мишљењу проблем нашег времена, оно гаји модерног човека у себичном начину живота, одсеченог од друштва, породице, комшилука, завичаја итд. што резултира мишљењем и илузијом да смо независни, само-возећи у овом свету.
Мислим да је погрешан поглед на живот оно што људе нашег времена води од духовног до телесног самоубиства.
Разумем да пацијент не жели да постане терет другима или не жели да његови најмилији виде како пати. Ово је веома понижавајуће – знам све добро.
Али смирени имају Царство Божије, а не себични.
ТВ: Да ли мислите да бисте имали исти став према болу да немате веру?
Монах Софроније: Без Христа бих био у хаосу. Постоји још један бол који је болнији од бола о коме говоримо. И то је бол који осећа душа када јој недостаје присуство Бога, који све оживљава и даје смисао овом људском болу.
Одсуство Бога из живота људи је данас најболнији и најнеподношљивији бол.
ТВ: У кревету бола долазе тренуци због којих доводите у питање Бога и своју веру?
Монах Софроније: Напротив, то ме повезује са Богом и осећам Његову љубав и присуство интензивније. Али, то не значи да не долазе и тренуци људске слабости. Хришћанину је потребна вера, снага и храброст. Бог нас никада не напушта
ТВ: Како бол може постати благослов? Шта може значити „живот“ када сте заглављени у кревету бола?
Монах Софроније: Бол и тешкоће су понекад неподношљиве за човека.
У овим тренуцима интензивније осећам присуство и утеху Божију.
Мислим да Он може дати одговор на оба ова питања пошто га добијем у својим тешким тренуцимама када се фокусирам на измученог и распетог Христа. Он је био први који је бол претворио у благослов. Њиме је живот на Крсту прослављен и остао је у историји као Цар Славе. То је узор и уједно утеха сваког који пати.
ТВ: Које су потешкоће ваше болести?
Монах Софроније: Имам АЛС/МНД – болест Стивена Хокинга. Не постоји лек. Парализован сам, померам само капке и усне. Не гутам, храним се директно кроз гастроинтестинални тракт. Не дишем сам, осим уз помоћ вештачких плућа.
Могу вам рећи детаље, али довољно је рећи да не могу ништа да урадим без помоћи некога ко се брине о мени.
Док сам био у свету био сам веома независан, у извесној мери чак и веома себичан. Сада када не могу ни најмање без неког другог, види зашто нас је Христос учио да будемо сједињени у једном телу. Потребни смо једни другима, да будемо у заједници и јединству са ближњима.
ТВ: Колико година сте у кревету и како комуницирате?
Монах Софроније: Стално сам у кревету 6 година. Комуницирам компјутерским системом који ми омогућава да пишем очима. Хвала Богу ! Видите како добри Бог спасава!
ТВ: Шта сматрате да сте добили као најпозитивније од ваше болести?
Монах Софроније: Без сумње, најпозитивнија ствар је моја веза са Богом, кроз коју осећам како ми Његова љубав испуњава срце.
ТВ: Какав је ваш однос са вашом браћом у Светом манастиру Гувернету након болести?
Монах Софроније: Осећам се веома благословено у светом манастиру Гувернету. То је свето место под заштитом Девице Марије. Доживљавамо снажно присуство Светог Јована Отшелника и других мученика – испуњено је благодаћу. Благодаћу божанске икономије. Имам блаженог вођу, старца Иринеја, човека Божијег, пуног љубави.
У братству постоји свеза Љубави и имамо скромне старце који сваки дан воде добру борбу. Брину о мени са пожртвованом љубављу.
Даћу вам пример љубави која тамо постоји: сазнао сам као искушеник за своју болест и тада сам знао да је неизлечива.
Кад сам сазнао шта ће ми се десити, рекао сам старцу да нећу да будем на терет братству и да се нећу замонашити.
Али игуман и сви оци су рекли да ме желе таквог какав јесам.
Таква је љубав Христова.
ТВ: Шта бисте желели да поручите гледаоцима који вас тренутно гледају, пацијентима?
Монах Софроније: Живот без Христа уопште није живот. Са Христом у центру вашег живота имате љубав, мир и живот има друго значење.
Као што је Свети Порфирије рекао: „Христос је све“.
ИЗВОР: https://www.heavenlypathnews.com/post/the-bedridden-monk-sophronios-suffering-from-motor-neurone-disease-states-christ-is-everything
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 17.09.2022.
