Први део ове изузетне приче можете прочитати пратећи везу https://www.cudo.rs/%d0%bc%d0%be%d0%bd%d0%b0%d1%85-%d0%bf%d0%b8%d0%bc%d0%b5%d0%bd-%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4-%d0%ba%d0%b0%d0%ba%d0%be-%d1%81%d0%b0%d0%bc-%d1%81%d1%82%d0%b8%d0%b3%d0%b0%d0%be-%d0%bd%d0%b0-%d0%b0%d1%82/

И ми јој кажемо: „Види, имамо коверат за тебе од тог и тог“, објасни јој монахиња на грчком.

На то је она рекла: „Не данас, молим вас, вратите се сутра. Сада сам дошла само због хитног случаја. Морам само да оставим ову фасциклу и онда одлазим. Амбасада је затворена“, рекла је. „Молим вас дођите сутра.“

Рекла нам је у које време и додала – „и онда ме потражите.“ А монахиња је у торби имала две шустикле из Румуније. Биле су лепе, са цвећем, како су се некада правиле куком. А онда, да не изгубимо госпођу Екатерину, монахиња је ставила крпице у руке госпође Екатерине. Госпођа Екатерина је одбила, рекавши: „Не, молим вас.“. Али их је монахиња ипак дала у њене руке и замолила је да их прихвати. А јадна госпођа остаде са њима у рукама, шта је друго могла? Прихватила их је и отишла.

Били смо тако срећни што смо је срели, што је баш у том тренутку стигла, могла је бити тамо два минута раније или касније или било које друго време. Она је отишла, ми смо се вратили у Стари град и сутрадан смо отишли ​​у амбасаду.

Ушли смо тамо. Било је људи, запослених. У приземљу су била два радника, један за кога се могло рећи да се бави визама, а други је разговарао са осталима. Ми смо се тамо представили, а они су питали: „Шта желите?“

„Тражимо госпођу Екатерину.“

„У реду, сачекајте.“

Био је брз неки момак. Звао је горе и после неких пет минута, госпођа Екатерина силази. Она нас је видела, насмешила се и ми смо пришли да јој дамо коверат. Она га је одмах отворила и погледала га.

Окренула се једном од запослених, и рекла му: „Молим те, направи визе за ова два монаха“.

А онда се окренула, поздравила са нама и отишла.

Добро. Господин нас је погледао, проучио нас и чинило му се да изгледамо прилично сиромашни. Пошто смо били прилично шворц, нисмо били превише храбри, јер смо знали да морамо имати одређену суму новца. Морате показати да имате од чега да живите да бисте могли да одете у другу земљу.

А онда нас је питао: „Зашто желите у Грчку?“

А монахиња им је објаснила: „Оци хоће да се поклоне у Светој Гори“ и тако даље.

„А, имате ли пара?“

„Имамо.“

„Колико имате?“

Знали смо да је наша сума од 250 евра довољна за карте за трајект. Јер је у то време био трајект из Хаифе за Пиреј. Требало би три дана и три ноћи, али било је јефтиније. И мислили смо, ако кажемо 250, сигурно ће нас избацити кроз врата, и половично смо процедили да имамо 400 долара. А онда је он почео да виче: „400 долара? То је цена карте. Шта ћете да радите тамо? Од чега ћете живети?“ Замерио нам је и умало да нас избаци. Након што нам је много замерио, тражили смо опроштај и скрушили се.

Чекао је пола сата, радио неке папире, али наређење је било од госпође Екатерине да нам да визу. Без обзира да ли се слаже или не. И у једном тренутку је викнуо на нас: „Дајте ми ваше пасоше!“ Дали смо му наше пасоше, он нам је дао визу, а затим рекао: „Напоље сад!“

Отишли ​​смо са толико радости.

Разумете, за нас је то било највеће чудо. Имати визу ниоткуд.

Благодарили смо Богородици, и наставили смо. Отишли ​​смо у Хаифу да истражимо, где је и када је трајект. Истраживали смо. Речено нам је да ће сутрадан бити трајект за Грчку. Брзо смо отишли ​​и купили карту како бисмо били сигурни да је све у реду. Наравно да смо тамо провели дан. Где, не знамо ни ми. И стигли смо сутрадан на трајект. Али смо се молили да више не траже да им покажемо да имамо новца. Остало нам је нешто више од стотину долара после куповине карата. Наш једини новац. То значи да нисмо могли да будемо у Грчкој, па да се вратимо у Румунију. Зато што су они то тако схватили, да идемо у посету, а затим се враћамо. Тако смо забринути отишли ​​на трајект.

Погледали су нашу визу, ушли смо на трајект. И отишли ​​смо. Али нисмо имали хране са собом. И тако је почела пловидба. Три дана и три ноћи. Тако смо гладовали три дана и три ноћи. Баш као прве недеље Великог поста, као што знате нема хране три дана и три ноћи.

У кабини су била два кревета, воду смо узимали из лавабоа, а на плафону је била нека врста клима уређаја, везали бисмо флашу за климу да је мало охладимо. Зато што је смрдела та вода из лавабоа и било је веома топла, па нисмо могли одмах да је пијемо. Оставили бисмо је горе да се мало охлади, а онда бисмо ту воду пили. Понекад бисмо излазили из кабине да протегнемо ноге, шетали смо около, био је ресторан, људи би тамо ишли и јели. Уста би нам засузила, али бисмо наставили даље. Нисмо знали које су цене, нити смо знали да питамо и нисмо смели да приђемо. И тако смо прошли три дана и три ноћи на мору.

Знам да је било заустављање на Родосу. Мало смо сишли, погледали около и онда се вратили. Направили су још једно заустављање на Кипру, и то исто. Када кажем засутављање, то би било око три, четири сата. Могао би да сиђеш, останеш ту. Мислим да смо себи дозволили да нешто купимо, на Родосу или на Кипру, јер смо били тако гладни. Брзо смо нашли пекару, ништа више није било на обали и купили смо неку врсту пите коју смо јели да бисмо могли да прегурамо дан. И стигли смо до Пиреја у Грчкој. Толико радости.

Сишли смо, а сада је остало да смислимо где да идемо. Сазнали смо да из Атине треба  да стигнемо до Солуна, а одатле до Атоса. Па, шта смо урадили? Рекао сам: „Хајде да нађемо такси.“ Јер од Пиреја до железничке станице била је велика раздаљина, нисмо знали колико тачно, али око пола сата таксијем. И видели смо неке таксије, нове, Мерцедесове и Тојоте како лепо изгледају, па смо помислили: „Ово ће сигурно бити веома скупо, само за богате.“ Рекао сам, хајде да нађемо ауто који је више по нашој мери. И видели смо једно, мало даље, на ком је још увек писало ‘такси’, али ауто је изгледао као да ће се сваког тренутка распасти. Био је то стари ауто, попут старе Дачије. Унута је био возач, са шеширом на једном уху и ја рекох сапутнику: „Идемо до овог, јер је он по нашој мери“.

Одемо до њега и ја кажем: „Атена, гара“ што значи железничка станица. Сложио се на свом језику и рекао нам да уђемо. Питао сам: „Колико?“ А он је рекао: „Видећемо, ту је мерач.“ Тамо је био таксиметар који је личио на онај на трајектима. Покреће такси, а ми видимо да казаљка на бројилу не ради. Покажем на то, а он слегне раменима као да ради. Добро, погледали смо се, и наставили смо. Стигли смо, а он је рекао: „Ево, овде је железничка станица“. У реду, сада новац. Дајемо му десет долара, он почиње да виче. Дамо му још десет долара, он поче да виче још јаче. Викао је поред таксија, да сви чују. Људи су нас гледали, дали смо му још десет долара, викну још јаче. Дали смо му још десет, четрдесет долара укупно, још је тамо викао. Отишли ​​смо и оставили га да виче. Рекао сам: „Овај тип прави будале од нас.“ Па смо му дали четрдесет долара. Наравно, накнадно смо сазнали да је та рута коштала 18 долара. Али, човек је видео да ми не знамо и искористио ситуацију. Да смо ишли модерним таксијем, ти возачи би нас опорезовали по бројилу. Можда би нам тражили двадесет долара, али не више. Али то је цена незнања, како се каже.

У реду.

Тако смо стигли до железничке станице. Хтели смо да купимо карте. Рекли су: „Ми не примамо доларе, ми узимамо драхме“. Брзо смо потрчали да пронађемо мењачницу. Нисмо је могли наћи. Коначно смо нашли једну и променили смо све доларе које смо још имали, вероватно мање од осамдесет колико смо још имали. Онда смо купили наше карте. А остало је још мало.

И стигли смо у Солун.

Неко нам је рекао да тамо постоји велики хотел којим управља један Румун. И кренули смо да ходамо, питајући лево и десно док нисмо стигли до тог хотела. Да преспавамо једну ноћ, па да смислимо како да стигнемо до Атоса. Јер нисмо знали ни то.

Отишли ​​смо тамо и тражили управника хотела, који се звао Атанасије. Био је стар, четрдесет година је био управник тог великог хотела. Разговарали смо са њим и он нам је рекао, „Оци, мој хотел је веома скуп. Могао бих да вам дам собу у пола цене, али је и даље скупо. Ваш новац није довољан. Али препоручујем други хотел, низ пут одавде, ходајте неколико стотина метара, има јефтинији хотел, према томе колико можете да приуштите“. Отишли смо тамо, знам да нас је коштало око 7000 драхми за једну ноћ, једна соба, за нас двоје. То нам је било у реду, па смо остали тамо.

И пошто смо након плаћања хотела остали са само неколико драхми, помислио сам „у реду, провешћемо једну ноћ у хотелу, али шта ћемо после?“ И имали смо број телефона Продромског скита. Добио сам га од некога, који ми је рекао да позовем ако стигнемо, јер тамо има Румуна и неко би могао да нам одговори. И хтео сам да позовем Продромски скит, али када бих подигао слушалицу на телефону у соби, рецепција би преузела. Покушао сам да им објасним, али без успеха. И одустао сам те ноћи.

У шест ујутру, чим сам се пробудио, поново сам назвао. Јавила се рецепција и ја сам почео да вичем: „Град, повежи ме“. Нешто су разумели и повезали су ме. И позвао сам Продромос, где је служба управо била завршена и неко се јавио.

Рекао сам: „Ми смо два румунска монаха. Како да стигнемо на Атос?“

А он нам је рекао: „Треба да знате да је наш благајник, отац Јустинијан, у стану у Солуну, позовите га чим пре да не би отишао“. Дали су нам његов број телефона и позвали смо. Одговорио је отац Јустинијан.

Рекли смо му: „Ми смо два оца…“

„Добро да сте ме затекли, управо сам излазио на врата. Ишао сам у град јер игуман из Румуније долази са три оца, да их доведем на Атос“.

А ја сам рекао: „И ми хоћемо на Атос, помозите нам!“

„Да видимо шта могу да учиним за вас…У то и то време, идите у хотел где је господин Атанасије и сачекајте на рецепцији. Позваћу тамо да вам кажем шта даље.“

Наравно да смо отишли ​​тамо у договорено време, било је око поднева. Ту звони телефон, зову нас на рецепцију, и кажу: „Вас траже.“ Одговорио сам, он је рекао: „Знаш, имам очеве са собом, али сада идем са њима, јер имамо још нешто да урадимо“ и водио их је негде да преноће. А онда ми каже: „Сутра ујутро…“, што би значило да тамо спавам још једну ноћ.

Зауставио сам га и рекао: „Оче, немам више новца, не можемо провести још једну ноћ у хотелу јер смо остали без новца.“

„Није проблем“, каже, „ја ћу платити хотел, ти остани тамо, а сутра ујутро у 5 нешто, уђите у аутобус који иде према станици…“

Рекао нам је који аутобус, број аутобуса и да уђемо у тај аутобус. Рекао је да ће и они бити у аутобусу и наћи ћемо се на аутобуској станици, а одатле бисмо ишли ка Атосу. Све речено и урађено, тог дана који нам је остао, са неколико драхми које нам је остало, могли смо себи да приуштимо да купимо неколико пита, пошто смо били веома гладни као што можете замислити.

И ми смо купили по једну питу и успели да изнесемо тај дан са том питом. Ту смо спавали те ноћи. Не знамо ни како смо спавали те ноћи, јер нисмо имали сат, спавали бисмо и будили се сваки час да будемо сигурни да ћемо ујутру у пет бити на аутобуској станици.

Ухватили смо аутобус, управо онај у којем је био и отац и одатле се старао о нама. Одвео нас је у Уранополис, тамо нам је платио аутобуску карту јер нисмо имали новца. У Уранополису се побринуо за наше дијамонитирионе (папире потребне за улазак на Атос;п.п.).

И ушли смо на трајект.

И то је био наш пут до Атоса.

По вољи Богородице.

Нека нам је Богородица на помоћи, и нека нас увек има под својом заштитом.

Нека нам је Бог у помоћи.

*

Отац Пимен је игуман у келији „Ваведења Пресвете Богородице“, у Лакоскитију, Света Гора.

На Светој Гори је 17 година, а са њим је и његов брат, отац Софроније. Три његова брата су такође своје животе посветила Богу.

Један је од оснивача румунских келија „Свети Артемије“ и „Ваведења Пресвете Богородице“…

Такође је писац књига и уредно објављује видео записе на сајту са ког смо преузели ове приповести.

ИЗВОР: https://www.chilieathonita.ro/en/2022/02/17/how-i-came-to-athos-father-pimen-vlad/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 29.09.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име