Толеранција је концепт који је пре неколико година запео као камен спотицања између такозваних „конзервативаца“ и „либерала“. Чини се да га први користе као клетву, а други као микроскоп за забијање ексера. Шта је право значење ове речи у хришћанском контексту? Шта је толеранција – покорни став према греху? Или манифестација љубави према ближњем? Ослањајући се на Јеванђеље и патристичку литературу, монахиња Јелисавета (Сенчукова) покушава да одгонетне ово питање.
За почетак, излет у историју појма.
Толеранција је, према „Новој филозофској енциклопедији“, однос према другој особи као равноправној особи. Оно што се изражава у свесном потискивању осећаја одбачености, ако га има и изазвано је неким разликама од нас – у изгледу, начину говора, начину живота, уверењима. Латинска реч (tolerantia– толеранција), семантички је везана за добровољно подношење патње, што већ упућује на хришћанско порекло појма.
Међутим, у модерним временима, значење појма „толеранција“ се померило ка равнодушности: уздржаности, прихватљивости, дозволи да се буде – и почео је да се све чешће користи у теми односа државе и вере. Ово је не само због ривалства између конфесија: младог протестантизма и традиционалног католицизма.
Ако је на једном длану био принцип „чија је моћ, таква је вера“, који је афирмисао државно исповедање на основу убедљиве верске већине, онда је на другом био принцип верске толеранције, који гарантује стабилност у снажној централизованој држава, где су представници различитих вероисповести били под влашћу монарха или суверена. У будућности, термин је густо ушао у речник мислилаца просветитељства.
Kаква је то верска толеранција ако је један од њених главних идеолога, Волтер, позвао на „сламање рептила“ (мисли се на Kатоличку цркву)? Одговор је једноставан: задатак просветних радника био је да обезбеде да све вероисповести буду једнаке, а да ниједна не тражи искључивост.
Дакле, у почетку је концепт „толеранције“, иако је произашао из верског корена, био везан за политичка питања. Био је то својеврсни световни модел класичне византијске „симфоније моћи“. Принцип по коме се суверен и патријарх, ако је потребно, подржавају, али се углавном не мешају у послове другог. А када се преведе на међуверска питања, то значи да се држава не меша у све постојеће религије, а религије се, заузврат, не мешају у државу. А све то заједно доприноси мирном постојању људи – носилаца различитих верских погледа – и просперитету државе.
Међутим, сада није све баш тако, ако не кажемо „уопште није тако“. Kонцепт „толеранције“ постао је власништво либералне филозофије. Сада то значи толеранцију и спремност на дијалог о разним питањима – о начину живота, породичним односима, политичким убеђењима итд. То је у најмању руку контроверзно за носиоце изразито конзервативних ставова.
Реч „толеранција“ данас изазива упорну иритацију код православних људи који се озбиљно баве религијом уопште, а црквеним животом посебно. Повезује се са помирљивим односом према греху, непромишљеним екуменизмом и ревизијом Светог Предања, па и Светог Писма.
Заиста, каква толерантност (односно толеранција) може бити за заблуде које човека воде у пропаст, па и вечну? Ово није пут да пређете на погрешну страну. И такође обманути друге. „Тешко оном човеку кроз кога долази искушење“ (Матеј 18, 7) – ове речи Јеванђеља могу бити извезене на заставу са којом имамо пуно право да идемо против јеретика и изопачених!
Међутим, на другом месту је прецизирано: „Немогуће је не доћи на искушења (аха! То јест, она је ипак неизбежна, нећемо сваког прекидати), али тешко ономе кроз кога долазе; боље би му било да му је воденични камен окачен око врата и бачен у море, него да заведе једног од ових малих“ (Лк. 17, 1-2). Ово „би“ је помало неугодно: али он је већ завео, већ је изнео примамљиву тезу, а „туга“ није једнака постулату „а сада ћемо га удавити“. Бар на другим местима где Спаситељ кличе: „Тешко! – нема погубљења.
Хајде да то поправимо поново. Христос каже фарисејима и књижевницима да су лицемери, па су стога „јао“, али притом ни Он сам не схвата ту „тугу“. Шта ће бити са њима? Хоће ли Отац казнити? Хоће ли Сатана напасти? Хоће ли се људи осветити? Хоће ли се појести? Нејасно. У сваком случају, Христос не изражава никакав позив да се зликовци униште на лицу места. Штавише, када ученици, огорчени понашањем јеретика Самарићана, пожеле да их одмах казне, Исус одлучно зауставља овај импулс нетрпељивости. „Не знаш какав си дух; јер Син Човечији није дошао да погуби душе људске, него да спасе“ (Лука 9: 55-56), – каже он.
Лако је замислити православног саговорника који, увукавши ваздух у своја плућа, гласно цитира: „Јеретик се, после прве и друге опомене, окреће, знајући да је покварен и да греши, бива самоосуђен“ (Тит 3 : 10-11), „Kаква заједница праведности са безакоњем?“ (2. Kоринћанима 6:14) и, на крају, подугачак о томе каква нетрпељивост треба да буде према човеку који свесно греши. „Писао сам ти у писму – да се не дружиш са блудницима; међутим, не уопште са блудницима овога света, или похлепним људима, или грабежљивцима, или идолопоклоницима, јер би иначе требало да одете са овога света. Али сам ти писао да се не дружиш са неким ко, називајући себе братом, остаје блудник, или среброљубац, или идолопоклоник, или хуља, или пијаница, или грабљивац; са овим чак и не једе заједно. Јер шта сам ја да судим и странцима? Зар не осуђујете унутрашње? Споља суди Бог. Избаците, дакле, изопаче из себе“ (1. Kор. 5:9-13).
Хајде да удахнемо и покушамо да схватимо. Зашто Нови завет пружа тако различите одговоре на иста питања? Опрезно ћу претпоставити да када се Христос води „толерантно“, Он показује општије начело става према греху и грешнику (Бог „заповеда свом сунцу да изађе над злима и добрима и шаље кишу на праведне и неправедне“ ( Матеј 5:45) него апостол Павле, аргументујући много оштрије у горњим цитатима. И, не, апостол не противречи Спаситељу – он решава конкретне задатке: да спречи корупцију у хришћанској средини или да не гаји бесмислене спорове (у прелести ће бити још упорнији св.). Овде ће наш замишљени нетолерантни противник одобравајући климнути главом и рећи: „Па да, ево долазе присталице апокатастазе, рецимо, или уопште присталице религије Неw Аге-а и кваре наше хришћанско окружење. Али још увек има хомосексуалаца”…Последња реч је, како пракса показује, моћан окидач и тера саговорнике да пожеле да се међусобно оптужују: „Ви сте расуђивач и злостављач ових малишана! „А ти си генерално фашиста, до колена у пепелу убијених!“ Али ово је само спољашња реакција: дубоко у себи, приближно исте емоције бујају као реакција на било који стимуланс – покушај оправдања грешника, неслагање које се претвара у јерес, итд.
Зауставити. Где и када живимо? Зар ми немамо ни Свето писмо ни Символ вере, као савременици апостола? Зашто забрањујемо својим суверницима да сами процене опасност или истинитост изјава и уверења нашег саговорника? Плашимо ли се за њихову бесмртну душу? Искрено? Или можда само желимо да покажемо моћ, да извучемо бес, забавимо понос? Питање је управо ово. Не постајемо ли ми управо они који заводе ове малишане, допуштајући да се у нама испоље најзле и најниже страсти, па чак и потврђујући их као вере?
„Боље је бити љут него содомит (ох, ти окидачи) или јеретик!“ – рећи ће нетолерантни православци. И биће дубоко погрешно.
Човек зна шта пише у Писму и говоре оци Цркве о његовом греху или болести (овде је разлика само мала), и или се слаже или не слаже. Јеретик (на пример, неонесторијанац који верује да је поштовање Богородице повратак у паганизам) зна или може да прочита уредбе Сабора и све богословске полемике по питању у којима греше, или да се сложи са Оци или не.
Присталица необузданог стваралачког самоизражавања, који слободне слике светих личности и догађаја сматра допуштеним, или их искрено не сматра светима, или исто тако искрено сматра допуштеним такав израз поштовања према њима, предлажући ново читање.
Али особа која је „праведно љута“ дубоко је уверена у своју „традицију“ и, у принципу, не може да се сложи са својом грешком, јер је уверена у своју праведност. У том смислу, он је много већи јеретик. Али из неког разлога је веома, веома толерантан према себи.
Монахиња Јелисавета (Сенчукова) – научник и новинар
Превод са руског редакција Чудо
Predanie.ru
