Не одрастеш као размажен,
навикнеш бити поражен,
почетак те нови стално прати,
не плачеш, не кукаш,
не тражиш љубав да сврати.
Често из пораза устанеш,
у свему истрајеш
и никад не одустанеш.
Сам срећу тражиш и борац постанеш,
и док мисле да у туђој сенци нестајеш,
ти их изненадиш,
осмехом им сујету поразиш.
Кораком крупним корачаш за својим сном,
коме је важно што ниси више с’ њом?
Једном се деси то дође као гром,
па спреман пригрлиш срећу или ти побегне као да си хром.
У трептају ока тајну сакријеш,
и зору сваку молитвом за њу умијеш,
у груди се бијеш,
тражиш неки кутак да се у болу скријеш.
Љубав понекад скупо платиш,
не можеш више да јој се вратиш.
Можда је она једина вредна да украси твој дом,
ал’ од свега остаде само слом.
Ти ипак’ срца туђа не ломи,
не чини да и они постану хроми..
Ако си пао да устати више не знаш,
пробај бар животу и свету што више добра да даш,
љубавну искру заборави, склони у страну,
и пусти да време залечи ту рану.
