Свети Сава погнут клечи,
и сузице на длан дочекује,
Уздах му се пролама,
сва небеса брује.
Цркву сабра и браћу измири,
одакле се ова мржња шири?
Зар се Србин искварио тако,
најчистије упрља се лако.
А дечија зар је хладна душа,
крвавог се злочина не гнуша?
Какво ли се семе засадило,
злочин нам се јако осладио?!
Чему данас младе уче,
обарач се најлакше повуче,
од живота сад пакао поста,
сви заједно узвикнимо доста!
Покајте се док још време јесте,
деца да се моле и причесте!
Учите их да желе спасење,
сачувајмо своје поколење.
Ко да данас васпита монаха,
нестало је Божијега страха?
Спаситељев загрљај сам хтео,
ни сјај дворца није ме омео!
Срби драги моја децо мила,
анђелима спалили смо крила.
Вратите се ви на моје путе,
нек нам срца молитвено ћуте!
