Шетња поред реке је изнедрила једно ново искуство и наук за мене. Последњих неколико дана срећем истог човека. Рекло би ништа необично али он изгледа као неко ко се „предао“. Поглед му лута, негде у даљини се губи. Први сусрет са овим човеком није оставио неки дубљи утисак на мене. Чак сам га спорадично приметио и даље нисам обраћао пажњу. Како сам наставио да га срећем наредних дана, мало сам се удубио и замислио о томе зашто је изабрао пут без циља? Он лежи у високој трави главе наслоњене на дрво, не марећи ни за здравље нити било шта друго. Једини друг му је флаша пива. Са њим је на сигурном терену јер зна шта да очекује. Осудио сам га када ме је гордост обузела јер сам помислио, какве сам ја све муке преживео па се нисам предао а тај човек олако одустаје. Као фарисеј сам се запитао где му је вера, зашто је тако слаб? Али све ово не говори пуно о њему већ о мени јер лекција коју ме је сусрет са овим човеком научио је да сам изузетно горд, и приписујем себи неке заслуге и заборављам да не бих био ту где јесам да није било Господа. Кад год сам Њега следио било ми је боље него што сам могао да схватим. Дефинитивно сам закључио да не разумемо другог човека и увек га поистовећујемо са неким својим стандардима. Христос би требало да буде мера свега и стандард за све. Наравно лукави увек покушава да нас отме из загрљаја Господа и да помислимо како би смо ми то боље знали и урадили. Тако су помислили Адам и Ева а све остало је историја. Круна поуке је да сам касније сазнао како је тај човек прошао најстрашнију животну голготу коју вероватно нико од нас не би ни издржао. Можда је он много јачи од свих нас јер је просто изабрао мир. Сакупља снагу за нове борбе. А ако се и наизглед предао, можда је то максимум његове снаге и једноставно га не треба осудити. За разлику од многих који су имали тешке животе и искористили то као изговор да наносе другима зло и живе живот од кога би се демони постидели овај човек је изабрао самоћу, тишину и теши се погледима ка реци, предивној Божијој творевини, никоме не наносећи зло. Поразно је и што нико од нас не прилази људима који тако изгледају да их запита како су, загрли, па и заплаче са њима. Немамо ми времена имамо послове, журимо на молитву , а љубав коју би требало да научимо из те молитве и посејемо свуда оке себе изгледа исчезава врло брзо након што напустимо храмове.
Блаженства која нам је Господ оставио као упуте певамо да би се подсећали како треба да живимо свакодневно. Отуђеност је изгледа највећа бољка данашњих хришћана.
Ако се и ви препознајете у овој мојој краткој причи, похитајте браћо и сестре да упознате људе око себе, своје комшије, оне које сваки дан срећете јер времена је мало, живот је као трен, а нама је да направимо што више корака ка Једином Истинитом Циљу!
