Побожна светлости моје таме,
ти која се увек молиш за ме,
ревносна трудбенице, најдража сестрице,
моје је Сунце твоје лице!
Грлиш ме погледом, штит мој је у срцу твом,
О како ти прашташ и волиш,
Написао бих 101 том,
И опет сабереш моје распале делиће, браниш мој коначни слом.
Нежност коју ти мајчинство подари,
Чистоту твоју зацари,
Девственог ума и душе,
Око тебе сви греси се руше.
Заронио бих у муљ и давно заробљен остао,
О једина само да те нисам упознао
Недаш ме потпуном потопу,
срамиш моју похоту,
Уверен да боље разумем, сад видим да не умем,
У борби слаб и губитник још једино крај тебе добитник!
Утроба твоја радост ми спрема, безбрижан и загрљен спаваће он на твојој коси,
најдраже ми је што знам ко га на свет доноси.
Да ме молитве твоје никад не напусте,
јер све ће ми среће остати пусте,
да увек сам бар у твојој сени јер таквој се не могу одужити жени.
Праштај светиљко моја, увидех да си смисао мог животног домостроја!
