Освајање Ханана описано је у књизи Исуса Навина. Он је био вођа израилског народа после Мојсијеве смрти, који је Израилце увео у Обећану земљу. По Божијој наредби Мојсије посвећује Исуса Навина за наследника (Број 27, 18-23). Био је један од дванаест ухода које је Мојсије послао да извиде Ханан. И једини са Халевом, који је ушао у Обећану земљу између свих Израилаца који су изашли из Мисира, старијих од двадесет година (Број 14, 28-30). Мојсије није ушао у обећану земљу по казни (Број 20, 12) али му је Господ допустио да је види (Понз 34, 1-4).
Књига Исуса Навина следи Мојсијево Петокњижје, са којим је уско повезана, и представља његов наставак и завршетак, па је неки научни критичари директно приписују овој групи библијских књига које стога називају «Шестокњижје». Књига је препуна описа ратних похода на Хананске градове и њихова освајања, те детаљног описа поделе земље међу племенима Израиљевим. Читајући ове описе сваки хришћанин је у опасности да упадне у озбиљну саблазан. У најмању руку не може да се не запита како је могуће да Господ наређује свом народу да изврши такве злочине, злочине етничког чишћења градова? И то Онај исти милостиви и страдални Бог каквог нам открива Нови Завет! Хришћански оци се нису превише бавили историјским књигама СЗ. На основу неких коментара успутно споменутих у појединим пастирским разматрањима видимо истакнут алегоријски контекст који говори о духовној борби против греха (Ориген и Максим Исповедник). Свети Јован Златоусти прави паралелу између Исуса Навина и Исуса Христа истичићи да као што је Исус Навин увео народ у Обећану земљу, тако је Исус Христос узвео на небо. Према њему Рава симболизује Цркву која је некада била блудница, односно да Црква потиче од паганских народа, а кроз Христову поруку постала је невеста.
Са научне тачке гледишта највећи проблем у потврди историчности ове књиге и догађаја које она описује представља неподударање времена појаве Израиља у Ханану (13. в. пХ) и времена уништавања појединих хананских градова (у првом реду Јерихона) које археолошки датира од 15. в. пХ до 12. в. пХ.
Према библијском извештају освајање Ханана одиграло се у виду муњевитог рата који се кретао од истока ка западу при којем су Израилци, под вођством и заштитом Јахвеа, поразили Хананце. Почетна тачка био је Ситим из којег је Исус Навин послао двојицу ухода да извиде ханаску земљу и Јерихон. У Јерихону су се склонили у дом проститутке Раве која их је сакрила од царевих људи и спустила низ прозор на конопцу пошто су јој обећали да ће поштедети њу и њену породицу. Након њиховог повратка кренули су из Ситима преко Јордана, чију је воду Бог зауставио те је сав Израил прешао преко реке по сувом. Прво освајају Јерихон. Седам дана, по заповести Божијој, круже око града са ковчегом завета. Седмог дана седам свештеника затруби у седам труба и након што народ повиче зидови града се руше. Потом улазе у град и убијају све људе, жене, децу, старије. Раву и њену породицу поштеђују и изводе ван града. Потом освајају Гај и Ветиљ помоћу заседе. Становници Гаваона на превару склапају савез са Израилом те бивају поштеђени и постављени да служе Израилу. Потом се удружују пет Аморејских царева (ИНав 10, 5) и са војском крећу на Гаваон. Исус Навин удара на њих са војском и побеђује их а цареви беже. Тада Исус Навин зауставља сунце над Гаваоном док не нађе и не погуби цареве у пећини. Потом освајају северни Ханан (Асор и др. градове). Укупно заузимају 31 град. Но, и сама Библија садржи одређене контрадикторности које ће бити поменуте.
Оно што нам наука открива то је да се негде између 14. и 12. века пре Хр. дешавају радикалне промене у хананском друштву. Њихову напредну култру смењује другачији начин живота. Убрзо после тога појављује се и Израил. Многи научници покушали су објаснити настанак израилске нације. У савременој библијској науци најпознатије су три теорије:
- Оружана борба (Хипотеза освајања)
- Мирно уклапање (Хипотеза о номадским сточарима)
- Социјална револуција (Хипотеза о сељачком устанку)
Прва теорија најсличнија је библијском приказу освајања (хананска земља постаје израилском муњевитом брзином, након низа узастопних освајања). Творац хипотезе освајања је Вилијам Ф. Олбрајт. За исту су се касније залагали многи амерички и израелски археолози. Најистакнутији међу њима су Ернест Рајт и Јигаел Јадим. Заговорници ове теорије чврсто су веровали да је могуће научно доказати историчност приказа освајања. Приказ освајања наводи градове које су Израилци освојили приликом миграције из Египта (Хешбон, Сион, Медева, Дибон). Време библијског освајања је период 1230. г. – 1209. г. пре Хр. Археолошка ископавања нису потврдила никаква разарања па чак ни насељеност појединих градова у периоду досељавања Израилаца. Археолози потврђују да је у периоду касне бронзе (око 1200. г. пре Хр.) дошло до културолошких промена у Ханану. Њихова открића са различитих налазишта потврђују упаде у многе хананске градове током 13. века пре Хр. и њихова разарања после којих је уследило ширење културе која је била примитивнија од хананске. Међутим, ништа још не доказује да је та разарања починила израилска војска, као ни то да се ради о нападима споља. Осим тога, поред Израила, превласти у Ханану тежили су и други народи (Филистејци, Амонити…). Многи претпостављају да лутајућа племена Израила, неискусна у ратовању, нису била у стању да се супроставе Хананцима који су поседовали релативно развијену ратну опрему попут двоколица. Тридесетих година прошлог века Џон Гарстан је, после темељних ископавања, на локалитету Јерихона открио срушене зидине и остатке пожара (ИНав6). По његовом прорачуну то се догодило недуго после 1400. г. пре Хр. Међутим, велики део хумке у Јерихону је до тада био однет тако да остаци које је он пронашао датирају скоро хиљаду година пре Исуса Навина. Последње је доказала британска научница Кејтлин Кенјон током истраживања која је спровела после другог светског рата, захваљујући доста напреднијој и прецизнијој технологији. Осим тога она доказује да нема трагова постојања одбрамбених зидина у Јерихону током касне бронзе који би били срушени, као и да град у том периоду није скоро ни био насељен. После Јерихона Израилци нападају Гај и освајају га. Археологија показује да овај град није био настањен током тог периода. У близини Гаја налазио се Ветиљ за који се наводи да га је освојио Исус Навин (Суд. 1). Овде је археологија потврдила разарање Ветиља у 13. веку пре Хр. Од укупно 31. града, идентификовано је њих 20 на основу археолошких ископавања. Једино је за Ветиљ и Хазор потврђено разарање извана што обара хипотезу освајања. Ову теорију оспорава и само Писмо које такође сведочи да многи градови ипак остају неосвојени: “А Исус већ бијаше стар и временит. И рече му Господ: «Ти си стар и временит, а земље је остало врло много да се освоји.» Ово је земља што је остала….“ (ИНав 13, 1-7). Даље, у књизи Исуса Навина, на два места наводи се освајање Јерусалима и убијање јерусалимског цара (ИНав 10, 22-26; 12, 10). Док на освајање Јерусалима опет наилазимо у време цара Давида (2Сам 5, 6-9). Читајући књигу о судијама формирамо другачију слику о Израилу од оне коју можемо изградити читајући књигу Исуса Навина, односно стичемо утисак о Израилу као о подјармљеном народу. Са друге стране, многи народи за које на основу књиге Исуса Навина сматрамо да су истребљени, поново се помињу. На почетку књиге о судијама, поједина племена воде ратове и освајају градове који су по књизи Исуса Навина већ освојени (Суд 1, 21; 11, 10).
Хипотезу о постепеном уклапању Израилских племена у ханаско друштво до прерастања у доминантну скупину, уводи немачки истраживач Албрехт Алт 1925. године. Ову тврдњу Алт заснива на својој анализи друштвеног поретка земље пре и после периода у коме Израил постаје нацијом. Без помоћи археологије, извршио је анализу упоређивањем текстова о подели Ханана са поделом гвозденог доба, на основу које је установио да су рани Израилци еволуирали од номадских сточара у стално насељене ратаре. По њему израилска племена су постепено насељавала брдовите крајеве Ханана у којима је утицај градских власти био минималан. Ово потврђује библијско предање у коме стоји да су Израилци странци који су као номади мигрирали у Ханан и населили брдовите крајеве. У прилог овој теорији сведоче археолошки налази новонасталих насеља у брдовитим деловима Ханана. Међутим, за многобројна новооснована насеља не постоје докази да су сва била номадска, односно израилска. Дакле и наука потврђује масован прилив становништва у брдским пределима Ханана крајем 13. века пре Хр. па надаље. Пронађени остаци указују на израилски тип насеља али исти не морају нужно припадати само њима. Археологија такође сведочи о повременим биткама и разарањима градова, док за муњевита освајања не постоје докази. У Старом Завету имамо пример града Сихема који је био нека врста престонице Израила (ИНав 24), док се нигде не говори о његовом освајању. И археологија потврђује да у Сихему није било разарања. Оно што такође на неки начин потврђује ову теорију јесте опстанак хананске културе упоредо са израилском дуго после освајања. Упркос свему наведеном ова теорија је веома тешко одржива јер би за овакво “освајање“ била потребна минимум два века. Осим тога, израилски народ је био малобројнији од хананског а њихова култура примитивнија и инфериорнија у односу на културу Ханана. Стога би се пре могло очекивати да се Израил претопио у Ханан попримивши њихову културу и начин живота. Тим пре што у Библији често можемо наићи на примере израилског саблажњавања о разне културе и религије развијенијих народа. Постоје сведочанства језика, ношње, фризура и културе која говоре у прилог томе да су рани Израилци били рурална подгрупа хананске културе (Мернептахов рељеф на пример).
Трећа хипотеза као могућност износи идеју о придобијању Хананаца путем политичког и религијског преобраћења. Зачетник ове теорије је Георг Е. Менденхал. Исту је даље разрадио Норман Готвалд. По њима Израилци су били угњетавани сељаци Ханана који су се побунили против власти и повукли из градских енклава у потрази за слободом, у околне брдовите пределе где је утицај градске власти био минималан. По Готвалду револуција је произвела нову Јахвеистичку веру, док је по Менденхалу нова вера била подстрек за покретање револуционарних промена. Израилски одбегли робови насељени на брдовитим деловима Ханана живели су у једнакости. Израил још увек није имао национални идентитет. То је било социјално-религијско друштво које се одликовало социјалном једнакошћу. Као такво било је веома примамљиво за потлачене Хананце. У оба случаја побуна долази изнутра и покренута је од стране потлачених Хананаца који су, након придруживања новоорганизованој заједници Израила узели нови идентитет. У Старом Завету наилазимо на догађаје који су узимани као основа за ову хипотезу, тј. за претпоставку моралне победе а не војне. На пример Рава и њена породица у Јерихону (ИНав 6, 22-25), Ветиљ (Суд 1, 22-26), становници Гаваона (ИНав9). За пример бисмо могли узети и Сихем чији су становници били спремни да “ухвате веру“ са Јаковом. Осим тога наилазимо и на примере мешања (Јудина женидба са Савом, “кћери неког Хананца“). Ханаски богови били су наклоњени елити и владајућој класи. Са друге стране Бог Израила подржавао је потлачене, незаштићене и угњетене. Стога је за очекивати да је угроженим хананским сељацима била привлачна израилска религија, те да им је послужила као надахнуће за борбу за ослобођење од робовласничког јарма. Према овој теорији, велики део Израилаца чинили су Хананци. Ово потврђују и истраживања која говоре да је у периоду касне бронзе дошло до наглог прираштаја становништва у брдовитим деловима Ханана. На подручју где се верује да је био смештен Израил, број насеља је за неких двеста година порастао са 25 на 250. Према научном мишљењу долази до устанка робова у Ханану који се приклањају Израилу чиме се објашњава нагли скок наталитета у пределу где су живели Израилци. Ту је и тип насеља који указује на друштвени систем који тежи једнакости, различит од урбанистичке културе хананских градова. Но, овде се онда поставља питање, зашто, након збацивања владара, Хананци не присвајају најбољу земљу уместо што се повлаче у брдовите крајеве? У прилог овој теорији говоре угаритски текстови који показују континуитет култура Ханана и Израила те вековни опстанак служења хананским боговима у каснијем Израилу. Ако узмемо да су Израилци дошли споља, онда се можемо запитати како су тако брзо усвојили ханански начин живљења? Са друге стране, ако пођемо од претпоставке да су Израилци већином Хананци, одговор је очигледан. Осим тога, спољашња сила приликом освајања руши грађевине и утврђења, док су унутрашњи сукоби усмерени на владаре са мање приметним разарањем. На основу свега наведеног, чини се да је теорија о социјалној револуцији, уз све аргументе “за“ и “против“, логички најприхватљивија од поменуте три теорије. Осим тога, уколико бисмо кроз ову теорију сагледали настанак Израила видели би праслику настанка Цркве Христове којој су у много већем броју пришли многобожци у односу на Јевреје.
Да изведемо закључак. Научна истраживања су потврдила прилив израилског становништва у Ханан и околину у периоду касне бронзе, мешање њихових култура и спорадичне упаде у поједине градове. Већина описаних сукоба, који су археолошки потврђени као стварни догађаји, датирају из времена пре Исуса Навина. Што се тиче периода освајања, потврђени су спорадични сукоби, далеко мањих размера од описаних у Светом Писму, а већина их је узрокована изнутра, не од спољашње силе. Дакле, прича о жестоким, муњевитим борбама, праћеним етничким чишћењем становништва, нема упоришта у науци. Стога овде не можемо говорити о историјским чињеницама јер само освајање Ханана није историјски рат, већ пре низ друштвених промена које су захватиле Ханан у периоду касне бронзе. Реч је о једном дуготрајнијем процесу који укључује елементе сваке од наведених теорија, нарочито последње која је логички најприхватљивија и најдоступнија модификацији ради уклапања у археолошка открића.
Да би се разумео текст Писма мора се имати увид у време настанка текста, у положај Израилског народа у том моменту као и саму књижевну врсту. Тек тада се може увидети шта је аутор хтео да постигне текстом. Нарочиту пажњу морамо обратити на то коме је текст намењен. Ово у великој мери условљава тумачење Писма. Примере тога можемо видети и у Новом Завету код јеванђелиста. Апостол Матеј се обраћа Јеврејима па он стога највише цитира Стари Завет. Он прати Исусов родослов преко Давидове линије све до Аврама, како би се обратио јеврејским читаоцима. За разлику од њега, апостол Лука који се обраћа Јелинима, прати Исусову лозу све до Адама, указујући на спасење за све људе. Исто је и у Старом Завету. Аутор сходно историјском моменту обликује текст тако да остави жељени утисак на читаоце и да утицај истог на њих буде веома изражен. Приче о Изласку и Освајању настају далеко касније од догађаја које описују. Наука њихов настанак смешта у период ропства у Вавилону. Овај историјски податак је од изузетне важности за разумевање настанка овог текста. У моменту када су поново пали у ропство, овога пута вавилонско, долази до распада Израила као друштва и губљења њиховог идентитета. Неки су били склони остати ту, добар део је почео да се приклања развијеној вавилонској култури и њиховим култовима. Тако нпр. настаје прва глава постања, како би се Израилци оградили од незнабожачких култова и богова и изнела истина о Једноме Богу, Творцу свега. Узимајући у обзир ове чињенице веома лако и оправдано можемо претпотставити да је наратор имао за циљ да охрабри поробљене Израилце и подстакне их на уједињење и повратак у Обећану Земљу поручујући да ће Бог бити уз њих, као што је био уз њихове претке када их је извео из Мисира и довео у Ханан. То уједно може објаснити и слободу приповедача да превише драматично опише догађаје како би оставио што снажнији утисак. Овој приповести, као уосталом целом Старом Завету, потпуно је неправилно приступати као према историјском извештају. Потребно је истаћи јединствен теолошки концепт приповести о Изласку, Освајању Ханана и Подели земље. Ово је прича о Богу који избавља и штити слабије и незаштићене, осваја земљу за њих и дели исту равноправно међу њима истичући тиме њихову једнакост пред Њим. Са једне стране циљ је да се опомене израилски народ да је Господ тај који побеђује за њих и коме је све могуће, и да су они без њега потпуно немоћни, те да стога они нису изабрани народ зато што су супериорнији од осталих већ зато да би се преко њих пројавио Бог и показала Његова сила да би га и други народи познали. Они зато имају већу одговорност а не привилегованост у односу на друге народе. Са друге стране, Израил и његов друштвени поредак са дубоким религиозним утемељењем, требају да послуже као пример осталим народима. Зато је у израилском друштву све време наглашена равноправност. Бог је тај који осваја земљу за свој народ, дакле Бог је апсолутни владар земље и Он је дели целом народу. Бог поделом земље подсећа народ свој, а кроз њих и остале народе, да је само Он апсолутни владар свега те да су пред Њим сви једнаки, зато и земља коју им дели подједнако припада свима а не једном цару као апсолутном владару. Ово је истовремено позив свима на изградњу исправног односа према ближњима. Упозорење да се једни над другима не уздижемо већ да у сваком човеку видимо лик Божији. Паралелно у другим друштвима (Египат и Ханан) на снази је робовласнички систем у коме је владар био апсолутни власник свега. Богати моћници живели су на рачун потлачених сиромаха. Као што је случај у нашем и многим другим друштвима данас. Ово је систем који је израилски народ требао да уништи. Али сопственим примером а не истребљивањем.