Једно од највећих искушења и опасности за сваког хришћанина је покушај да се Црква потчини појединцу или нацији. Прихватања разних модерних схватања довела су нас до тога да смо креирали искривљену слику о томе како треба да се понаша и живи један православни хришћанин. Није проблем у „превеликој слободи“ већ у злоупотреби исте. Дошли смо до тога да нам је слава као верски обред важнија од Свете Литургије. Намерно узимам славу као тему јер то је оно чиме се наша нација дичи , и сматра да се истом издваја од других народа. Слава заиста јесте нешто посебно ако нам служи као подсетник на то како је живео светитељ чије име прослављамо и како је себе и свој живот подредио Христу и Литургијском начину живота.
Колико нас заиста у томе види смисао славе а „не у пировањима и пијанствима?“ Треба да размислимо о томе. Много је гладних а углавном се на славама спрема превелика количина хране где се обавезно после прославе много хране и баци. На снази је максима да си велики домаћин и хришћанин ако имаш што више гостију и спремиш што више разноврсних јела и обавезно то свима прикажеш путем друштвених мрежа, јер „успех“ без публике није исти. То је миљама далеко од истине. Христос је нахранио пет хиљада људи и њихових домова са пар хлебова и риба. И ту можемо видети да је суштина нахранити гладнога, помоћи ономе коме недостаје а у Бога никада неће нестати добра. Бесмислено је да ја славим и веселим се, разбацујем новац на храну и пиће које ћу касније бацити а у мом суседству живи гладан човек или породица који су жељни свега.
Дакле јасно је речено: „Милости хоћу а не жртве!“ Да се осврнемо и на Литургијски аспект приче о слави. Ретко и скоро никада не дођу целе породице на Литургију на дан славе, већ дође неки члан породице да почека док свештеник „одради“ посао. Зашто је тако? Одговор је прост не разумемо смисао саборности Цркве, и наше улоге као хришћана у свету. Наша је мисија да живимо Црквено, Литургијски и да друге људе приводимо Цркви. Слава је само средство да се још више приближимо Христу и једни другима. Зато и имамо проблем искривљеног схватања национализма који имплементирамо и у Црквени живот и онда настају разне поделе и постаје нам важнија аутокефалност од саборности,
национализам од заједништва…
Не дозволимо да постанемо безлична маса која је издвојила себе из Цркве зарад националног идентитета. Најбољи начин за очување националног идентитета је схватање себе као личности једино у заједници са Христом и са другим човеком (ма које он националности био)!
