Бити део здраве Црквене заједнице представља спремност да будемо причасници Цркве Христове без било какве принуде. Често је много искушења и жеље међу самим православним хришћанима да се групишу и издвајају. Ми исправно верујемо, нисмо као они (фарисејство) и ту долазимо до ситуације да нема спремности да се прими било који човек као брат у Христу са свим његовим различитостима. Ти ако желиш да будеш православац мораш бити као ми. Подреди се нама или те не прихватамо, гледамо те као другачијег.
Овакав приступ доводи до зилотизма и тежње ка стварању култа духовника као управника живота „посебних“ верника и увек им је потребан тај неко ко ће дати потврду њиховом убеђењу да су у праву. Нисмо ни ми поштеђени од те пошасти јер има много таквих и међу верујућим члановима Српске Православне Цркве. Од таквих групација се стварају неке нове „вође“ који боље виде од других и знају како други не треба да ради, али истовремено заборављају како они треба да живе у Цркви.
Најважније је запамтити да ми имамо Учитеља после којег више никада ниједан такав неће и не може бити. Онај који је победио смрт је Једини прави учитељ и мерило свега. Почетак рационалног схватања живота у Цркви доводи до институционализације исте, и стварања јерархије као мере исправног живота у Цркви. Управо они који највише осуђују недовољно „подобне“, и углавном своје мудровање темеље на Предању на тај начин највише штете истом том предању. Јер Предање нас учи да је Црква конкретна заједница људи у којој нема потребе за неким посебним корацима. Христос је тај који је на најсавршенији начин „повезао“ Бога и човека.
У Предању се не може све савршено објаснити и оно нас позива на слободу. Дођи и прихвати ако желиш и осећаш, а не зато што мораш. Ти си тај који бира да ли ће и твоје Амин бити заједно са мојим, свих нас, заједно са Христом пре свега.
Пазимо да ми не будемо они који се превише напрежу да би „очували“ Цркву од неких спољашњих напада и кроз то напрезање затворимо врата неком ближњем који жели да приђе. Јер због стварања „посебних“ групација не тако давно смо нажалост имали и групе расколника које и данас наша Црква покушава да врати у своје окриље. Најбоље упутство за наше бриге за опстанак Цркве и других верника у њој су Христове речи: „…сазидаћу себи Цркву и ни врата пакла је неће надвладати..“.
