Јутро крваво и хладно,
мали бејах а много сам страд’о.
Сећам се трактора и мајчине топле руке,
Ужурбано ходасмо торбе су се вукле!
Од молитве се сетих Оченаша,
помози нам Бого,
да нас мимоиђе ова чаша!
Ал’ слобода туђа нама прогон поста,
плакала је сека,
мама викала је доста.
Олуја је злобе и крвавих руку,
боји се дечачић да га не истуку.
Зашто тата и мајчице мила,
ко би хтео анђелу да одсече крила?
Огњишта су горела, дим нас испраћао,
поглед дечачки се на љуљашку враћао.
Кад ћу опет у дворишту да се играм брацо,
да нахраним куцу и мазим се с’ мацом??
У сећању живи наша кућа стара,
још у срцу има тог дечачког жара.
Грлим своју Крајину макар у мислима,
и молим за опрост нашим злотворима.
