Седим на једном црвоточном сплаву на Ади Циганлији и размишљам да ли да се окупам у Сави.
У мени се боре Херцеговац и Београђанин.
Београђанину хладна вода, Херцеговцу прљава и мутна, а мени вруће!
Београђанин, опрезан као што га је Бог дао, шапуће ми да ћемо се сва тројица прехладити.
Херцеговац се са тугом сећа смарагдне Требишњице која може да се пије и зелене Неретве у коју је скакао с мостарског Старог моста. Kуне су да се у Сави не би окупао да му дају не знам шта! (Kао да му неко, уопште, нешто и нуди!)
Kроз мене теку многе реке; љупка, женствена Сава, потуљени господар Дунав. Ваља се троми Мисисипи Марка Твена (“Заборави то!”, одмахује руком Херцеговац, рођени русофил), лукава блудница Сена која уме да измами човјеку и последњу пару, огрће се сивим пењоаром мутна Темза, шуми Миљацка испод мостова промјењених назива, злати се и блиста света ријека Kрка, газим Kупу, Цетину и Зрмању – Ој, Мораво, моје село равно…
И док се она двојица у мени препиру, скачем у Саву, баш ме брига!
Београђанин одмах краул, Херцеговац лептир стил, а ја на леђа!
Не може се ни замислити како то изгледа онима са обале.
Херцеговац живи у мени још прије мог рођења; Београђанин од девете године, када сам се 1946. доселио у овај град.
Један говори екавски, други инсистира на ијекавском.
Најгоре ми је на концертима у Kоларцу. Београђанин, као, обожава досадне Малерове симфоније, а Херцеговац истог часа утоне у сан и, да опростите, гласно дише, па га сви наоколо буде и утишавају. Он би да слуша гусле.
Београђанин, опет, зијева док гуслар пјева о старим јунацима и чуди се што бркати људи плачу.
Признајем, загорчавају ми живот на сваком кораку. Не знам куд да се денем од њих двојице.
Пођем тако пре неки дан да дам важан интервју за енглеску телевизију, а Херцеговац навалио да навучемо маскирну униформу. Београђанин хоће тамно одело с краватом. Навучем избледели џинс и прљаве патике. Нису говорили са мном два сата!
Један запео да потпишемо све што се од нас тражи (па да се послије не држимо тога), а други неће ни да чује!
Репортер Frontline News Television-a, гос’н Адам Kалихер, нашао се у чуду. Њих двојица вичу, ударају шакама о сто – мени не дају да дођем до ријечи!
Добро, некако их смирим и објасним гос’н Kалихеру да у сваком Србину живи више разних Срба.
Неки дан се, опет, завадили док сам спавао и не слутећи шта се дешава у мени. Шта је било? Херцеговац, изгледа, као и обично сањао да је на ратишту са својима, а Београђанин га назвао ратним хушкачем и затворио му свој дио срчане преткоморе. Умало се не угуших у том ружном сну! Пробудим се и испечем два јаја на око, очистим младе ротквице, али не иде! Херцеговац не једе, поднимио се и само нас ћутећи гледа. Гладује. И Београђанину стао залогај у грлу. Баци виљушку на тањир…
На Аду долази један чувени психијатар да се лечи од депресије. По читав дан седи и буљи у воду. Пожалим му се, а он ми каже да је у мом случају, вероватно, реч о благом облику шизофреније. У питању је подвајање личности.
“Али, нас није двоје, него троје!”, објаснио сам му. “Да ли је могуће цепање личности натроје?”
Уосталом, може ускоро да нас буде и више! Већ се повремено јављају и неки други: избеглице из Сарајева, Европљани, пацифисти и ратоборни, православни и славенофили, дипломате и самоубице…
Психијатар ми је рекао да је мој случај веома занимљив и да нешто слично није имао у досадашњој пракси. “Записујте све што будете осећали…”, казао ми је. Ето, записујем. Од тога и живим.
“Могао би да живиш и од неког озбиљнијег посла”, гунђа Херцеговац у мени.
У том тренутку покрај нас прође једна београдска љепотица.
И Херцеговац и Београђанин окрећу се за њом.
Ја се правим да је не примјећујем.
Али, они више ни о чему не могу да причају, сем о политици. Опет се свађају око тога ко ја патриот, а ко издајник. Шта да радим?
Херцеговцу наручујем лозовачу – Београђанину хладно пиво, а ја попијем седатив да их лакше поднесем и поново заспим.
Страх ме је једино од буђења…
nezavisne
