Београд није сав у Београду.
Много већи део Београда је у чежњи за Београдом, која га чини лепшим него што у ствари јесте.
Београд је у београдским кафанама по свету, у којима се окупљају „наши“…
„Скадарлија“ у Ричвуду (Њујорк). „Балкан“ у Сиднеју. „Четири брезе“ у Бриселу. „Дара“ у Паризу. „Ла ћоса“ у Каракасу. „Београд“ у Минхену. „Кинг Петар“ у Вашингтону…
Београд је у трешњи на дну коктела „Менхетен“, коју управо сише једна срећно удата осамљена Београђанака, што у римском „Кафе Греко“ резимира свој живот – да ли је све то заиста вредело толико труда: би ли боље живела да се удала за свог Микија и остала на Вождовцу?
Београд је био и у бриселском ресторану „Стара Србија“ поред Гранд плаца, када нас је влсница Добрила, некадашња „црна дама српске поезије“ питала шта је са песником Бранком Миљковићем, а ми јој испричали како се претворио у споменик на Калемгдану! Запањила се! Како споменик, када је она том споменику штопала чарапе и кувала пасуљ када је био потпуно непознат?
Београд је и у Хамилтону (Канада), где нас један остарели коњички официр краљевске војске пита, дува ли још кошава три, седам или двадесет и један дан, а кошаве већ дуго ни за лек… Дојадило јој, изгледа, то што није успела да нас одува са овог брега, па сад цвили и завија тамо негде у руским степама.
Београд је у кућама оних што су били принуђени да га напусте, поневши са собом по неки његов делић, испресовани калемегдански цвет у хербаријуму, неку књигу, рецепт за мусаку од плавих патлиџана, надимке ишчезлих лепотица и лепотана, фотографију матураната Треће мушке гимназије (школска година 1956-57), мазни београдски акценат, који није успео да поквари чак ни енглески.
Ни стара Кнез-Михаилова, ољуштених фасада и пропалих тротоара са локвама, није више на Кнез-Михаиловој! Она је на стопалима остарелих шетача, који ни на једном светском булевару нису могли да ухвате корак некадашње „штрафете“.
Београд је на фотографијама покојних мајки, очева, бака и дедова, који у животу нису путовали даље од Земуна, а сада са слика благо посматрају њујоршку дневну собу по којој се размилео свет који чаврља на седам језика.
Београд је тамо где закиселимо само једну главицу купуса у лавабоу и од ње савијемо сарме, да се похвалимо Аустралијанцима или Аргентинцима, нашом храном.
Београд је у начину на који Београђани примају госте по свету; Београд је на иконама Светог Николе и Светог Јована, најчешћим београдским славама – иконама које су путовале до Канаде и Новог Зеланда; Београд је…
Београд није у Београду.
Београд је у свим оним Београђанима, који још увек не могу или не смеју да се врате.
Али, ни ја више нисам овде, већ негде другде, одакле очајнички покушавам да се вратим самом себи…
Београд није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.
Београд је у идеји која оплођава свет где год да се пренесе његов дух. Он је у неком вицу, у случајном гесту, у урођеној лежерности са којом се примају победе и порази, тамо где је јединица за мерење стила – шарм.
Београд је у Прагу на Вацлавским намјестима, где се Чеси буне против глупости, насиља и лажи, честрдесет година после Београда.
Дух Београда се расуо по Варшави, Будимпешти и Софији, као далеки ехо онога што је Београд извео још четрдесет и осме.
Београд је у именима малих Швајцараца, Француза и Швеђана, Немаца и Американаца, чије су мајке Београђанке.
Београд је у кажипрсту кад окрећемо 011.
Београд је у изразу „без везе“, ма на ком се континенту изговорио.
Београд је расут на све четири стране света.
Чезнем да једног дана сви ови Београди буду на окупу.
Извор: Београдске приче
