Свети Јован Златоусти каже: уместо да од Бога у молитви примимо Његов мир, ми желимо да Га, молећи Му се, „уплетемо“ у свој немир, то јест, чинимо управо супротно од онога што би требало да радимо. Где се о томе пише у Јеванђељу? Када се подигла велика бура на језеру и лађа на којој Господ био са ученицима почела да тоне, шта је Господ урадио? Он је спавао, а вода је куљала у лађу! Господ у тим тренуцима није размишљао, као што бисмо ми то размишљали:
„Пропашћемо! У опасности смо! Катастрофа! Шта да радимо?“
Његово срце је било спокојно, јер је Он – Бог и Он се одмарао. А шта су урадили Његови ученици“ Уместо да кажу:
„Види, како је миран! Он ће нас спасти! Будимо спокојни као што је и Он спокојан!“ они су Му пребацили:
„Како је могуће да си тако тако спокојан, а ми пропадамог Пробуди се, устани! Господе, погибосмо! А шта Ти радиш: Спаваш?!“
Св. Јован Златоусти тумачи ово јеванђелско место управо на овај начин. Уместо да су покушали да од Христа приме Његов мир, они су покушали да Му пренесу свој немир. Сви ми тако поступамо у своме животу – покушавамо да „принудимо“ Бога на „нашу игру, то јест да испуњава наше планове. Желимо да Га принудимо да буде онакав какви смо ми, уместо да Му искрено завапимо:
„Господе, дај ми да уђем у мир Твој!“ Христос се пробудио, устао, испружио руке и бура је утихнула, завладала је тишина велика. Тада је рекао Својим ученицима: Зашто сте се уплашили, маловерни? (Мт. 8, 26), то јест: Где је вера ваша?
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
