Амедео Модиљани (1884-1920) се сматра једним од најзначајнијих италијанских сликара 20. века. Kрајње необичан у своје доба, славан је постао по завршетку свог девијантног живота, ком се предао својевољно, иако је могао да бира сасвим други пут.
Kао што то обично бива, у време када врхунски уметници живе и стварају, они су несхваћени, потцењени и скончавају у великој беди. Овакав животни сценарио није обишао ни чувеног Амедеа Модиљанија, чији посебан стил сликања претежно еротских актова и портрета жена издужених лица није наилазио на разумевање његових савременика. Уметничка су му дела достизала милионске цифре још од 30-их година прошлог века, али Модиљани тада није био међу живима.
Рођен 1884. године у породици богатих јеврејских привредника, Модиљани је испољавао таленат за цртање и сликање још док је био дете. Иако је његова мајка сматрала да ће уметничка каријера ометати његове редовне студије, она га је здушно подржавала и помогла да сликање упише код Гуљелма Микелија, једног од најбољих италијанских сликара тог доба.
Екстремни девијант
Модиљани је дефинисао свој специфичан стил чим се преселио у Париз 1906. године. Одмах по пресељењу, он је потпао под утицај покрета авангардне и „декинтираних“ париских уметника, који су живели боемским начином живота и презирали упадљиви свет буржоазије.
Због оваквог изузетног утицаја, добростојећи Модиљани одрекао се својих корена и изабрао да живи у сиромаштву до краја свог живота.
А његов живот у Паризу састојао се од континуираног алкохолисаног стања и хроничне зависности. Био је познат по томе да је пушио огромне количине хашиша и наливао се абсинтом недељама заредом. Париска боемска заједница наденула му је име “Принц протува”, јер је његова девијантност била екстремна за то доба. Знао је да се пред светином скине до голе коже и грубо извређа имућне Парижане.
Иако се понашао крајње аутодеструктивно, многи ликовни критичари тврдили су да су алкохол и злоупотреба супстанци одиграли кључну улогу у његовој уметничкој трансформацији. Тумачења његовог специфичног стила ишла су дотле да су неки теоретичари сматрали да се Модиљанијева уметност управо развила под утицајем алкохола и дроге, а да би он остао прилично осредњи уметник да свега тога у његовом животу није било.
Боље алкохоличар него болесник
Модиљани је живео екстремним боемским животом, који је искористио и да прикрије своју највећу тајну.
Наиме, он се са 16 година разболео од туберкулозе, а са пресељењем у Париз крио је симптоме ове болести, тврдећи да су они заправо резултат злоупотребе алкохола.
У то време, иако су алкохоличари били сматрани тоталним аутсајдерима у друштву, алкохолизам се и даље сматрао друштвено прихватљивим, док је с друге стране, свака тешка болест сматрана стигмом и животном казном. Ова вредносна подељеност између прихватљивог алкохолизма и неприхватљиве туберкулозе присилно га је отерала у изолацију и деструкцију.
Несрећан живот Амедеа Модиљанија није могао да потраје дуго. Подлегао је болести 24. јануара 1920. године када му је било непуних тридесет и шест.
Умро је без пребијеног франка, оставивши безвремено наслеђе изузетних слика, које га је касније сврстало у ред највећих уметника прошлог века.
У великој тузи, Модиљани је оставио иза себе супругу Жану Ебутерн, који је била избезумљена због губитка толико да се сутрадан по његовој смрти и сама бацила кроз прозор са петог спрата, убивши и себе и њихово нерођено дете.
Горан Митровић
Башта балкана
