Сведочанство монахиње Порфирије (Спиридулас Мошу)
Пошто ме Старац зове телефоном сваког дана од 4:00 до 6:00 ујутру и читамо Јутрење, мислила сам да пошто је телефонски позив међуградски, он мора да плаћа много новца ОТЕ (грчко предузеће за телекомуникације).
Зато сам, када сам добила плату, ставила 50.000 драхми у коверту да му дам.
„Старче, донела сам нешто новца, јер твој ОТЕ рачун мора да је велики.“
„О чему причаш, будало? Овде градимо цркву и даћемо толико новца ОТЕ-у? Ставите га у кутију коју имамо за подизање цркве.”
Ставила сам га у кутију. Али мисли су ми стално говориле: Чини се да му је ОТЕ одобрио линију комуникације или неко други плаћа за то.
„Подигни ме. Дај ми ципеле да их обучем и завежем.”
Затим је узео свој штап и рекао ми: „Идемо.“ Била сам изненађена. Док сам га држала помислила сам: Куда идемо?
Изашли смо кроз балконска врата и кренули ка новој згради која је још увек била радилиште. Попели смо се уз степенице и он ми је показао нове келије. Показао ми је лагани бетон који се поставља као изолациони материјал. Затим смо отишли у келију у којој је био уграђен кревет у који се са прозора пружао поглед на море.
„Да ли ти се свиђа овде?“
„Да, веома је лепа, аскетска.“
„Веома волим подвижнике. Зато ми је ум стално на Кавсокаливији, али ме не пуштају. Једног дана ћу отићи и остати тамо.”
Вратили смо се до балконских врата и чекала сам да пожели да легне и одмори се. Он је ипак кренуо према улазу у келију и рекао ми: „Сада ћемо отићи до старих келија које су празне.“
Напољу, у ходнику, чекало их је много људи и мислили су да сам све ово време са њим у његовој келији. Чекали су да одем да уђу. Када су видели Старца како стоји у ходнику, изгубили су се. Некима од њих је то био први пут да виде Старца како стоји. Били су шокирани и потрчали да приме његов благослов. Наставили смо напред и попели се на други спрат. Врата келија била су затворена.
„У овој келији имају тамјан.“
Помислила сам: Можда је нањушио. Прочитао је моје мисли и видео мој недостатак вере.
„Овде су простирали опрану пшеницу да је самељу за просфору.“
Опет ми мисли рекоше: Па и мокра пшеница такође има одређени мирис.
Старац поново ухвати моје мисли и рече за трећу келију: „Овде је резервоар за тоалет зарђао, јер га не повлачимо да бисмо га испрали. Иди сипај мало воде унутра.”
Заиста, отворила сам врата и када сам повукла резервоар за тоалет, вода је изашла зарђала. Па сам помислила: Рђа не мирише.
Док смо се враћали, чула сам га како одговара на телефонски позив од некога. „Здраво, само напред! Да, да, уради то тако…“ Давао је савет некоме. Али у његовим рукама није било телефона. Били смо само нас двоје. Била сам непомична. Како разговара са неким без телефона? питала сам се.
„У реду, спусти слушалицу и дођи једног дана да те видимо.”
Тада ми је рекао: „Видиш, будало. Имао је потребу да ме нешто пита. Звао ме је доле у келију, али пошто нисам био тамо, јавио сам се овде.“
Онда сам схватила. Старац не разговара са мном преко ОТЕ-а. Разговарао је са мном на духовни начин, због чега ми је рекао да новац ставим у кутију за подизање цркве.
„Хајде, идемо сада.“
Из књиге Μαθητεια στον Αγιο Πορφυριο, εκδοση „Η Μεταμορφωσις του Σωτηρος, 07.20.
ИЗВОР: https://orthodoxcityhermit.com/2018/03/30/the-mobile-phone-of-saint-porphyrios-of-kavsokalyva/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 30.04.2022.
