Деда Душан Живановић је био последњи преживели четник у селу. Имали смо старо кумство. Оно се завршило с нама двојицом. Нека од угашених кућа у селу ће се можда и обновити, школа, коју ће догодине угасити, можда поново почне да ради, али нашег кумства неће бити. Мој прадеда га је крстио, а дедин брат га венчао, јер је деда погинуо…. крштења више није било. За нама двојицом не оста нико, али оста нешто, што се мери у оном свету, где се не мери време.То нешто везивало нас је у неким тренуцима више него старо кумство без будућности. Деда Душан је посинио Прешу, свог синовца. Прешу су донели из Русије. Дал је пао са скеле или шта друго, више није ни битно. Сахрањен је поред Душана.
Живео је на брду. Кад год сам долазио на брдо, деда Душан би одозго видео мој ауто, док се пењем из Тамнаве и сачекао ме пред кућом свог синовца, са речима: Добродошао кумићу! Поседали би за астал и прича би кренула. Од мобилизације 1943. па до данашњих дана. Те `43. имао је 17 година. Са неколицином вршњака из села придружио се јединицама ЈВуО, којима је командовао мајор Драгослав Рачић. На помен његовог имена просипа ракију за душу свог команданта. Сваки пут би рекао да је био најстарији међу војском, а погинуо је са само 40 година. Затим креће прича о борби на Копаонику, са комунистима. Остали су без муниције, али нису се предали. Потерали су пред собом комунисте које је водио Пеко Дапчевић. Причао је о непрегледној колони, са 6.000 Рачићевих војника, у којој је марширао. Причао је како се преко изгинулих повлачио после битке на Јеловој Гори, више је било лешева преко којих је прелазио него преживелих. Када би прича стигла до Босанске голготе из ока би кренула суза, а кап ракије опет би оквасила земљу. Тада би започињала прича о његовим друговима из села, браћи Пантелић, са којима је заједно момковао, у чију је кућу ишао на мобу и које је последњи пут видео негде у Босни, кад су кренули за Србију. „ Били су моји врсници. Нисмо још узели деветнаесту. Заједно смо отишли из села, али су они у Босни кренули да траже рођака, брата од стрица ( поручник Сретен Пантелић, припадник Врховне команде, погинуо на Зеленгори 1945. прим.ММ ), па кад су га нашли, прешли су са њим код Чича Драже, пуковник Рачић им је дао дозволу. Кад сам их видео били су изгладнели начисто. Ја сам имао жита у торби и рекох им: Јел ако да разгодимо? Они рекоше: Ако! Поквасили смо жито и јели. Поздрависмо се, по њима поздравих и Сретена. Сретен је од мене био старији 5 година. Сутра су јавили да су обојица изгинули.“ Пантелићима се и данас не зна гроб, а нико га више и не тражи, јер за њима не оста никога. И кад би нашли гробове, неби било никога да их пренесе и сахрани крај родитеља. Душан је кренуо ка својој Тамнави, али је негде у Источној Босни ухваћен и одведен у Митровачки затвор. Место за спавање је била гола земља ширине мање од пола метра. Није му суђено. Држан је у затвору без сазнања за шта и колико је кажњен. Прве године није имао право на писмо, па су му у родном селу давали и парастос у потаји. Стриц му је био комуниста, али поп Чеда Цагић није марио за то. Тајно је вршио парастосе онима који ни мртви нису смели да се помињу. Кад је истекло нешто преко 3 године, пуштен је без речи. Без икаквог документа да је боравио у затвору. Говорио је деда Душан да је имао среће да му нису судили. Они којима је суђено или су побијени или осуђени на много дуже временске казне него што је Душан провео у митровачком казамату. Некад је била срећа бити у затвору без пресуде. Тако дођосмо до данашњих дана и приче о „четничким пензијама“. Ишао је деда Душан до неких комисија, и у Коцељеву и у Шабац. У Београд није хтео. На шалтерима су му говорили да донесе доказ да је био у затвору и доведе два сведока из општине у којој живи, да потврде да је био у четницима. После ће да се одлучује, кад Субнор оформи комисију. Помислио је да ће стећи здравствену књижицу у деветој деценији живота и рехабилитацију за робијање. Није му се посрећило. Доказ да је био у затвору није имао, нико му није дао, а сам није смео да тражи. Од припадника ЈВуО, на његовој општини остао је само један човек, који је био са њим у оној колони од 6.000 војника, другог није било међу живима. Ништа од здравственог осигурања за старца који је младост дао својој земљи, а од ње добио робију без пресуде. И после робије страдао цео век и дочекао да се са њим спрдају шалтерске радинице када је чуо да је изгласан закон „ о четничким пензијама“. Иза Душана Живановића остао је споменик на породичном гробљу у селу Суботица. И ова прича као мој дуг нашем старом кумству.
Миша Матић
