Седех пре два дана у једној шабачкој кафани где се покренула прича о политици и послератним злочинима на Старом мосту, па преко речи о Захарију Трнавчевићу, дођосмо и до Латинке Перовић и њене љубавне везе са удбиним мајором Ћоравим Милетом. Кад су њене љубави у питању, не може се избећи ни Радомир Константиновић, аутор „Филозофије паланке“. Град Шабац је пре пар година издао његова сабрана дела, па стигосмо и до приче о књижевности тог периода. После ll светског рата, код нас је забрањен рад и објављивање многим писцима. Забрањено је и поновно издавање многих дела написаних пре рата, попут Григорија Божовића, Светислава Стефановића, чак у првих неколико година и Јована Дучића. Тко смо добили најтиражније писце попут скрибомана Ћосића, плагијатора Киша, Давича међу шљивама… све до поменутог мислиоца који је десет година након смрти добио и „Савет за очување мисаоне заоставштине Радомира Константиновића“.
Међу забрањеним је био и професор Константин Ђорђевић. Умро 1957. године у родном Шапцу, вративши се у њега после више привођења у Удбу и протеривања у Ниш и Македонију. Скрхан прогоном и болешћу, Кока умире не напунивши 57 година и не дочекавши објављивање његових рукописа, који су по његовој смрти нестали и нису пронађени ни до данас. Његови предратни романи и поезија нису доживели нова издања, чак ни роман „У бежанији“, који представља најлепше књижевно дело о l светком рату на српском језику. Резултат тога је, да у пуној шабачкој кафани, која се налази на пар стотина метара од куће у којој је живео Константин Ђирђевић, на питање ко је читао нешто од професора Коке Ђорђевића? Добијем одговор да нико није чуо за њега и не знају ни ко је. Добрицу Ћосића су читали сви, Србију међу шљивама понеко декламује, а о Константиновићу су чули претходних година. Латинка из Крагујевца је неупитна, ако ништа друго, оно зато што је жива.
Да ли је, после скоро једног века негативне селекције, могуће исправити неправде, које нас коштају више него било које непријатељско бомбардовање? Када ће престати афирмација глупости?
Калуђер
Ја сам калуђер, без реда, ван реда,
Без ризе и штапа, дрвених сандала и ма ког другог светског знака свештеничког. Лутало грозно, без Догме, Ханана. Све ми је туђе, ја сам странац и самац.
Без брата, друга, у шупљини зена
Здравећи тужно сваки смирај дана
Путујем тако пијан и блажен, жудим
Далеко неко, мрачно откровење.
Константин Ђорђевић; Шабац 1925.
