Зар је могуће да смисла нема? Има га. И одавно је познат.
Да покушамо да га нађемо на други начин. Потрудите се да схватите оно о чему ће сада бити речи. Аутор нема за циљ да вам намеће своје становиште већ
само даје информације које могу да одговоре на разна питања.
Познавши свој смисао, човек схвата и своју мисију. Животни задатак човека је да буде суд и оруђе Божије. – Свети Игњатије Брјанчанинов
Да ли се знало за смисао и пре нас?
Aко cе смисао тражи на погрешном месту, свакако се неће наћи. Није необично да човек који трага на погрешном месту упада очајање jep долази до закључка да смисла нема. Заправо, место трагања је погрешно.
Хајде да ово прикажемо преко метафоре. Човек који тражи смисао и не налази га личи на путника који ce загубио y шуми и који тражи пут у јарузи. Он лута
међу густим, високим жбуњем и тамо покушава да нађе пут са кога је скренуо, а који води циљу.
Заправо, на овај начин није мoryће наћи прави пут. Пре свега треба да cе извуче из japyre, да ce попне на брдо – и тек оданде, одозго (као и онда када се нађе кризи и ћорсокаку) може да види прави пут. Када се тражи животни смисао треба да се промени тачка гледишта, јер из хедонистичке позиције немамо добар увид. Мора се уложити одређени напор како би се изашло из јаруге, нема другог начина да нам се укаже прави пут ка смислу.
Ето, да би се разумео истински, дубоки смисао живота, човек мора да се потруди и да стекне одређена знања. Невероватно звучи, али ова знања доступна су свима, само се на њих не обраћа пажња. Људи пролазе поред, не примећујући их, или их одбацују са презиром. Међутим, човечанство је увек постављало питање животног смисла. Сви људи ранијих поколења наилазили су на исте проблеме; увек су постојале издаје, завист, душевна празнина, очајање, преваре, увреде сиромаштво, катастрофе и болести. Али, људи су умели да их преобразе и да са њима изађу на крај. Треба само користити то огромно искуство које се накупило у претходним генерацијама. Зашто би се измишљао нови бицикл, треба само да научимо да возимо онакав какав већ постоји, јер се ништа боље и генијалније неће измислити.
Због чега људи широко користе искуство и открића својих предака када је реч о научним радовима, достигнућима медицине, разним корисним проналасцима који олакшавају живот у различитим професионалним сферама, a у питањима која су толико важна као што су питања животног смисла, постојања и бесмртности душе, себе сматрају паметнијим од пређашњих поколења и са гордошћу одбацују њихова знања? Притом, то чине некада и не изучивши их и
не покушавајући да их разумеју. Да ли је то разумно? Зар не би било разумније проучити та искуства, или се барем упознати са њима, поразмислити и тек онда
изводити закључке? Промислити да ли је искуство наших предака било корисно, има ли смисла учити од њихове мудрости?
Зашто се њихова знања одбацују без провере и разумевања? Можда зато што је то најлакше од свега? Нема ништа једноставније и никакав умни напор не изискује тврдња да су преци мислили на примитиван начин. Веома је лако тврдити нешто неосновано. А изучавати мудрост претходних генерација није лако. То све треба пропустити кроз себе, разумети њихову филозофију. Треба бар неколико дана живети у складу са њиховим искуством и филозофијом, и тек онда процењивати шта доноси такав приступ животу – радост или тугу, наду или очајање, душевни мир или немир, светлост или мрак. Тек тада човек може са пуним правом да суди да ли је био истинит смисао живота који су наши преци налазили.
ЖИВОТ КАО ШКОЛА
У чему су, у ствари, наши преци видели смисао? Питањем смисла човечанство се бави вековима. Одговор се налази у раду на себи, у самоваспитавању човека, у васпитању своје вечне душе и приближавању Богу. Тако су мислили хришћани, будисти и муслимани. Сви, дакле, признају бесмртност душе. Из овога произилази логичан закључак: ако је душа бесмртна, а тело смртном онда је нелогично (или чак глупо) посветити цео наш кратки живот служењу телу и телесним насладама. Тело ће нестати, па самим тим трошити све своје снаге зарад задовољства тела – нема смисла (то се нарочито потврђује чињеницом да данас има пуно самоубистава међу очајним материјалистима). Дакле, смисао живота, како су наши преци сматрали, треба тражити у добру за
душу, а не за тело.
Ако је душа бесмртна, онда се она вечно може наслађивати благом које стекне. А ко не жели вечно уживање? Ипак, да би она могла да ужива и после свог
боравка на земљи, мора да се научи томе и мора да се васпитава. У супротном, људска душа неће знати да унесе у себе ту бескрајну радост која јој је намењена. Тако, живот на земљи треба третирати као школу. Ова једноставна метафора помаже да се осмисли живот. Живот је школа у коју човек долази да би подучавао своју душу. Као што средња школа има своју намену, тако је има и животна школа. Човек се учи како би добио одређена знања, вештине и како би добио диплому, а затим нашао посао и наставио даље. Када школа не би доносила никакве резултате, које иначе доноси вековима, било би неразумно похађати је. Међутим квалитет нашег живота у великој мери може да зависи
и од школе коју смо учили. И од тога колико се ми одговорно понашамо према нашим обавезама у школи много зависи наша будућност.
Човек који напусти школу, сматрајући да му нису потребна знања која она предлаже остаје неписмен и необразован, и то му смета током целог будућег живота. Такође, нелогично поступа онај који дође у школу и на самом почетку одбацује сву ризницу знања те школе, нарочито ако их није изучио, тврди да су бесмислена. Таква самоувереност је очигледна.
Међутим, није баш свима јасно колико je неразумно одбацити ранија знања и искуства о животу, која су школа за наше душе. Живот нам је дат да бисмо
образовали своју душу, да бисмо је научили правој љубави, да бисмо у свету који нас окружује видели добро и чинили исто.
На путу саморазвоја и самоваспитања неизбежне су тешкоће, као што настава у школи није увек лака. Сваком је јасно да одговоран посао подразумева извесне
потешкоће. Било би необично очекивати да толико озбиљан задатак, као што је образовање и васпитање душе, буде лак. Али, сви проблеми и сва искушења са
којима се човек сусретне потребан су и важан фактор за развој душе. Ако човек не научи своју душу љубави, тежњи ка добру и светлости, док je јoш на земљи, она неће бити у стању да прими бесконачну насладу у вечности. Она једноставно неће умети да прими добро и љубав.
Дивне су речи старца Пајсија Светогорца: Овај век није дат да се проживи певајући, већ зато да се положе испити и пређе у нови живот. Зато треба да имамо следећи циљ: да се спремимо тако да када нас Бог позове, одемо спокојне савести, узлетимо Христу и будемо заједно с Њим.
Књига: ОД БОЛА КА ПОБЕДИ
