Митрополит Јосиф [Париз, Француска]:
„Љубљени верници, када видимо малог поред себе, овде испред себе кажемо да би било боље да га пустимо да проповеда, а не нас, јер само гледањем у дете се поучавамо… Ништа нам друго не треба.
Видите, деца, онима који их имају, колико год да су тензије и тешкоће свакодневног живота, када дођу кући и виде их, све бриге и све слабости нестају, због дечије радости…
Али шта дете има? Дете има много унутрашњег мира, јер у детету нема лукавства. А када се дете и крсти, оно је савршена икона Христа рођеног у јаслама у Витлејему. Али дете има и унутрашње светло које не можемо да објаснимо. Видели сте како деца спавају, раширених руку као на крсту. Одрасли не могу тако да спавају…
Имамо утисак да су одрасли толико погрбљени од брига и свега што имају у себи, брига које се понекад претварају у осуђивање и злобу, да не могу да остану отворени, као на крст…
И схватамо да је ту светлост Бог од рођења дао у човека…
Бог је све добро промислио, и ако будемо веома пажљиви и размишљамо о ономе што видимо око себе, све је тако добро промишљено да само гледајући на то, погледом на цвет или, још боље, човека… Или, погледате своје дете и схватите божанску светлост и лепоту присуства Божијег у њему и већ ћете се осећати смирено. Деца преносе исто осећање које дају свеци.
Када приђете њиховим светим моштима постајете мирни, јер оне упијају грех. Исто се дешава и са Христом ако смо пажљиви, када Му прилазимо, када се молимо, када га примамо у Светом Причешћу, након што смо се причестили, након што смо се исповедили, имамо мир, примамо мир а ми смо бистри, ведри, свакога можемо да волимо на било који начин, ми смо као анђели, макар и на кратко…
Јер после изласка из храма сетимо се туђих дугова и кажемо: хајде да се пребројимо, да видимо сад шта дугујеш ти мени и шта ја теби дугујем, да си причао, да си то урадио, и тако даље… и губимо то у тренутку.
Али, дете није такво. Дете се сад узнемири и после заборави, за два минута је опет добро и не сећа се сутра да га је мајка јуче тукла и воли је истом љубављу. Овакви треба да будемо и ми хришћани. Спаситељ је рекао: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Божије“ (Матеј 18:3).
Зар дете не чини неправде, не свађа се, не гребе са другима? Али на крају опраштају и више се не сећају тога следећег дана.
Кажемо: ‘Опраштам, али не заборављам. Опростио сам, али никада не могу заборавити.“ Чак и после 50 година, ако живимо, памтимо: „Знаш шта си ми урадио пре 45 година, 6 месеци и 3 дана, у 7 увече?“
Онда смо безброј пута ишли на исповест; безброј пута смо рекли да опраштамо, безброј пута смо рекли да је све у реду, али не заборављамо.
Дете заборавља. Не само да заборавља и прашта, већ те једноставно посматра као да јуче ништа није било, грли те као родитеља и као брата, па и као странца, са свом љубављу.
Светло је ту. Постоји светло…”
ИЗВОР: https://otelders.org/theology-and-spirituality/let-children-preach/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 19.05.2022.
