Upravo je to – biće Crkve u ličnosti svakog čoveka, srazmerno njegovom približavanju Hristu, prisajedinjenju Hristu, primanju Svetoga Duha, i u tome je razlika između verujućeg i neverujućeg čoveka koji je tuđi Crkvi. I „tuđi“ čovek je, međutim, čovek u punom smislu ove reči. To je čovek koji, kao suva drva, očekuje trenutak kada će pasti iskra i kada će se i on sam rasplamsati. Njegovo neverje nije ga lišilo čoveštva, to je samo čovek koji još nije pronašao punoću života. Nama, verujućima, koji smo susreli Boga i Hrista, predstoji da blistamo takvom svetlošću, da izlivamo takvu svetlost – a ona ne mora obavezno biti zaslepljujuća, nego može da bude i svetlost svećice – koja će one što nas susretnu navesti da kažu: „U tom čoveku postoji nešto što nikada ranije i ni u kome nisam video!“

 

To je biće Crkve, to je njena istinska priroda. Crkva tada postaje ono što ona u suštini i jeste: telo Hristovo, tj. hiljadugodišnji i vekovni produžetak ovaploćenog prisustva Božijeg, telo Sina Božijeg koje nam se daje u Sv. Tajni, i prisustvo Svetoga Duha. Crkva je otkrivanje Hrista, otkrivanje Svetoga Duha, otkrivanje večnoga života. Crkva je mesto gde su Bog i čovek sjedinjeni, mesto gde Bog može da susretne čoveka koji mu je do tada bio tuđ, kao i samo čudo tog susreta. Upravo to i jeste – Crkva.

 

MITROPOLIT SUROŠKI ANTONIJE (BLUM) O POZNANJU BOGA

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime