Митрополит Писидијски Сотириос †
У земљи живих
22. август 2023.
У Синаксариону за празник Успења Пресвете Богородице налази се један нарочито дирљив опис. У својој педесетој години Пресвета Дева добила је божанску поруку да ће за три дана отићи на Небо. Потом је позвала своје рођаке и суседе у свој дом да им саопшти ову вест и да се опрости. За њих је то било велико изненађење и, природно, било је много суза. Пресвета Дева их је тешила, говорећи да ће се заступати не само за њих, него за цео свет. Ово је очигледно у безбројним благословима које је кроз историју донела њена заступничка молитва за све који страдају и траже њену помоћ.
После Бога, заиста је Пресвета Мајка та која може најбоље да утеши оне у болу и жалости. То нарочито важи за оне који жале за одласком својих најмилијих. Богородица, која је пострадала као ретко која мајка гледајући муке свога Сина на Крсту, истински разуме тугу сваке мајке која је лишена детета – често прерано – и свих који су лишени родитеља, супружника, рођака и пријатеља. Можемо уочити посебну благодат коју је Бог даровао Пресветој Деви да издржи страдање под Крстом, јер је знала да је Њен Син Син Божји и да ће, ма шта му чинили, Он победити смрт.
Тако и ми имамо сигурност да наши најмилији нису изгубљени. Њихове душе су вечне, и након раздвајања од тела оне настављају да живе и осећају као и пре, са пуним осећајем постојања и свим сећањима. Захваљујући светом крштењу, душа је освећена и сједињена са Христом и Његовом светом Црквом. Док су на земљи, припадају „Цркви војујућој“. А када напусте тело, прелазе у небеску „Цркву торжествујућу“. Овде, на земљи, боримо се и трпимо повреде, болести и безбројне жалости. У торжествујућој Цркви на Небу, они који су живели вером и покајањем уживају плодове своје победе, завршивши успешно земаљску борбу. Укратко: „Јер ако живимо, Господу живимо, ако ли умремо, Господу умиремо. Дакле, било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Римљанима 14, 8).
Неки људи, савладани жалошћу, говоре да их је душа њихових најмилијих „оставила“ и да их више не могу видети. Али одговор на ово је следећи: сви крштени хришћани су уједињени са Христом, а преко Христа и међусобно. Нема праве поделе или „раздвајања“ између „Цркве војујуће“ и „Цркве торжествујуће“. То јасно видимо у нашем општењу са Светима, који припадају торжествујућој Цркви. У својим потребама молимо њихову помоћ и заступништво пред Богом, захвални за „чудо светитеља“. Ако нас Свети не би чули, зашто би онда Црква учила о важности њиховог заступништва – а камоли о заступништву Мајке Божје? Као што душе Светих чују наше речи кад им се обраћамо, тако и душе наших најмилијих, по благодати Божјој, радују се када се молимо за њих.
Посебно смо уједињени са нашим ближњима на Небу током Божанствене Литургије. У Чину проскомидије, свештеник, приносећи дарове, узима честице за Пресвету Богородицу и Свете, као и за верне (живе и упокојене) чија су му имена дата.
Тако је у литургијском сабрању присутна сва Једна Црква Христова са свим вернима – и на земљи и на Небу. У освећењу Светог Причешћа, свештеник у Светој Чаши сједињује Свето Тело Христово, честицу Пресвете Богородице и Светих, као и честице верних, и оних на земљи и оних на Небу.
Тако нас Црква учи да кроз Господа Исуса Христа имамо заједницу са нашим најмилијима који су на Небу, и да се радујемо са њима заједно. Не заборавимо да молитва није једносмерна: као што ми молимо за наше ближње на Небу, тако се и они моле за нас. Управо кроз ове молитве Богу одржавамо везу међу собом.
Драга браћо и сестре, носити се са овим раздвајањем од оних које волимо веома је болно. Због недостатка времена, завршићемо са неколико поука светих Отаца на ову тему:
– Нико није изузет од раздвајања душе од тела. Будимо спремни.
– Када наши вољени оду, природно је жалити, али није корисно падати у претерану тугу као незнабошци који немају наде (1. Солуњанима 4, 13).
– Бог свакога човека призива к себи ради његовог добра, тако да се све у животу догађа на корист душе. То ми не можемо у потпуности разумети.
– Одвајање душе од тела није крај, већ почетак истинског живота.
-Једног дана сви ћемо се поново срести на Небу, и након што се наше душе сједине са нетрулежним телима, живећемо заједно, вечно, у радости Царства Божјег.
Амин.
Извор: pemptousia.com
