Непрегледна гробница
Недеља, 14. август 2005. Дан уочи Велике Госпојине. Сва Јелада потресена неспокојем. Још једном је Кипар завијен у црно. На свом лету од Ларнаке до Атине један авион остаје препуштен сам себи, и после више од два сата кружења обрушава се на Црну Гору Граматика. Небитно је то који је узрок, ко је одговоран, како се догодило. Битно је то што њих сто двадесет и једно, сви заједно, на такав дан, сасвим неправично и трагично оставише свој последњи дах у неком кутку Атике.
Сазнавши за догађај, располућеног срца кренух на место несреће. Стигох у десет до два. Нешто мање од два сата после трагичне незгоде. Наставих журно. Нисам желео да ме уоче као неког званичника. Но, неизбежно се и то догодило. Стигли су надлежни како би ме обавестили. Нађох начина да се много не баве мноме. Имао сам утисак да сам овде горе најбескориснији. Нисам желео да будем онај који највише смета.
Импресивна акција. На десетине аутомобила хитне помоћи, војска, полицијске и ватрогасне снаге, мноштво људи, права паника. Пред нама расути остаци авиона, дим, пламен од пожара који је избио из непознатог разлога, ватрогасни авиони и хеликоптери у снажном покушају да угасе ватру. Поврх свега, разбацана тела. Као да им није било довољно муке од пада па је било потребно да се претворе и у пепео. Људска тела, не просто мртве нити само изобличена, него дословно ишчезла. Не само непрепознатљива, него се не могу ни пронаћи.
Чим нађох прилике, седох некако у страну. Пролазаху сати, ватра не престајаше. Неколицина људи је водила борбу: специјалне снаге на земљи и пилоти из ваздуха. Остали — неми посматрачи. Један од њих и ја. Сви остали спремни да помогну на дати знак. Ја сам ту без икаквог разлога. Немам шта да пружим. Са својим сам пак унутарњим, неконтролисаним печалом. Моја осећања у ритама. Туга, бол, жал. Мисао која пати у покушају дефинисања обима трагедије, с једне стране, и дамара захтевних питања, с друге. Моја вера је поново на проби. Ја јој то дозвољавам. Можда је и изазивам. Класични бог из религијских уџбеника и традиционалног васпитања, или је одсутан као кривац, или поражавајуће одговоран, или је сасвим непостојећи. Резултат размишљања је такав да у прва два случаја полудиш од а противречја и свести власти зла у свету: људи који су а несрећни објекти, пасивно оруђе у рукама индиферентног и можда злог бога. Трећи случај је такав да се просто распаднеш због осећаја ужасне усамљености; сви ми трагично сами у свом бескрајном свету, жртве случајни околности и догађаја, сасвим без помоћи на узбурканом мору трагичне случајности, С потпуно случајним почетком и неумољиво сигурним крајем: неизбежно као догађај, неконтролисано у погледу времена и начина. Свићемо умрети, непознато пак како и када. Нико од нас никако не може одредити никакав параметар своје смрти Чак и медицинска интервенција процењује на основу статистика и могућности. И то крај чини још трагичнијим. Нарочито онда када му је претходно леп живот. Где је коначно Бог? Ко је истински Бог? Како се Бог може разлучити у овом догађају? И ако такав Бог не постоји, зашто је наш крај тако трагичан? Зашто је трагична изненадна, колективна, неуобичајена смрт? Зашто је боље скончати У својих деведесет и пет година, у сну, што се сматра трофејем, када ти се живот ионако завршава рушењем неког авиона на планини, заједно с твојом женом и децом2 Трагичан нам је почетак, трагичнија вредност. тиранска је наша мисао. Али, негде би требало да постоји Бог Који се не може с лакоћом уочити. Ако овде, на Граматику, није присутан истинити Бог, онда Га нигде нема. Изговарам пар речи молитве у себи. У свом џепу имам малену бројаницу. Стављам унутра своју руку и, да нико не примети, остављам своју душу да лута трновитим стазама болне наде до мало утехе, али и богазама часне и неконвенционалне запитаности за неприкосновену истину. Пожар се отима контроли. Прилази ми главнокомандујући. Радујем се веома, Преосвећени, што Вас упознајем.
Много тога сам чуо о Вама. Нарочито сам ганут што сте на овакав дан овде, у пепелу, у борби, у напетости, у болу. Ово препозитивно „Преосвећени“, учини ми се као сасвим неприлично, тако нерадосно, тако лажно. Пред собом имамо људску немоћ у свој својој димензији, а говоримо с претераним ословљавањима и високопарним
изразима:
– Где би, дакле, требало да се налазим: – усуђујем се да упитам.
– Ја, господине… схватили Ви то или не, сматрам да сам најбескориснији од свих. Седим и размишљам; ватрогасци имају своју улогу да угасе ватру; полицајци да обезбеде област; војска да помогне где је неопходно; начелници општина и области да усагласе деловање, чак и новинари да пренесу вести. А чиме бих ја допринео? Апсолутно ничим. Јасно је да сам најбескориснији. Просто седим овде јер ме не држи место. Шта бих иначе чинио? Укључио климу да се расхладим, завалио се у фотељу испред телевизора и пратио вести о томе шта ви овде радите. Нисам то могао издржати.
– Али шта то говорите. Преосвећени Ви нас надахњујете. дајете нам снаге. Гледамо Вас и снажимо се.
– Оно што оправдава моје присуство није то о чему Ви говорите. Људи се не снаже речима и демонстрирањем власти па ни присуством. Снаже се делима. А све
дело припада искључиво вама. Једино што бих ја могао учинити јесте да прословим коју реч молитве за ове људе који су малочас на овом простору изгубили своје животе. Да прозборим пар речи за све рођаке сада растрзане за све вас који у данашњи недељни дан уочи таквог празника, када је Атина пуста, уместо да грлите своју дечицу, ви гледате непозната унакажена тела ужасног призора. Уместо да седите у својим кућама, ви се знојите у диму, пењући се и спуштајући по несрећним врлетима, иначе живописног Граматика. Углавном сам пак овде да као Епископ кажем Богу: Зашто? Са свом својом снагом, са свим жалом који могу исказати. Не ви, нити рођаци, него ја, Епископ ове области која говори о љубави Божијој, о Његовој свемоћи, о Његовој правди. Где је љубав? Где је моћ, правда Његова? Овде се осим лешева и крхотина ништа не види. Зато сам дошао. Да кажем: зашто? Не „зашто“ негодовања, него „зашто“ вере и смирења.
Какав ужас! на аеродрому се поздрављаш са својим вољенима који путују за Богородичин празник. а сазнајеш вести о некој авионској несрећи кипарске авиокомпаније надомак Атине. Прве твоје мисли ти говоре да је у питању највероватније неко други авион. Уосталом, тако много их полеће свакодневно. Но, црв сумње некако почиње да расте. Сазнајеш да је у питању компанија с којом су твоји летели. Твоја агонија опасно расте. Остаје, међутим, нада да је можда у питању други лет. Ситуација постаје неподношљива када сазнаш да је број лета онај који никако не желиш чути. Тада почињеш да се рвеш с невероватно малом надом за спас својих људи, иако се то ретко догађа. Могуће је да нису сви страдали, размишљаш. Помоћи ће и Богородица. Зар на такав дан Немогуће!
Крај првог дела
Из књиге – Тамо где се Бог не види
