„Имам жељу умрети“
(Фил.1,23) |

Човек веома напаћен, но и неуобичајено сладак и радостан. Особеност његова – „мир који превазилази сваки ум“ (Фил.4,7). И голим оком видљиво. Беше мало дете,
пред крај основне школе, када устаници пред њим одводе његову мајку и сестру. Након испаљених рафала више их никада није видео, али никада није заборавио сцену растанка, нити израз њихових лица, нити пак успомене на дотадашњи живот с њима. Узрок: мржња њиховог оца, такође несталог. Он их је потказао. Дечја душа – рана отворена. Сместили су га у сиротиште. Ту је изучио лакирерски занат. Сасвим случајно, у једној од солунских улица упознаје се с једним резервним официром грчке војске, коме је ишао да офарба ципеле. Заподевају разговор, и рађа се пријатељство. Онај му говори о љубави коју и на делу показује. Пружа му наду и утеху. Одводи га у Цркву и отвара му све духовне хоризонте. Постаје монах у једном благословеном, познатом манастиру, с одабраном братијом. Служитељ и послушник свима. Последњи међу последњима, по своме избору. Радовао се да ужива у слави других као да је његова. Искрено је уживао у њиховим даровима и успесима. Пронашао је себи место, открио себе, сусрео се с Богом. Ново име беше му Кирило. Ја сам најсрећнији човек на свету, обично је говорио, дужан Богу преко главе.

Из његових уста непрестано излажаше Славословље. Имађаше и пресладак глас и веома добро памћење. Готово цели Манастир је постао његов универзитет. Појао је племенитим садржајем свога срца, не гласним жицама и уснама. Радосно је било гледати га и слушати. Као ретко ко он је прославио оно дато му по „слици“, и зрачио је благодаћу стања „богосликости“. На видљив и тајанствен начин. Видело се да је
тад Кирило много више од онога што показује. Он је пало дете од шездесетак година… анђео у телесном руху. Омиљена тема беше му Царство Божје. Жеља му је врло јасна. да заврши с неизвесностима овога живота и да живи у пуноти оног другог. Учешће у вечном блаженству, непрестано гледање Славе Божје, доживљај света Божанских обећања, невечерњи Осми Дан, слушање „неисказаних речи које човеку није допуштено говорити (2Кор.124). заједница Анђела, откривење благодати Светих, пројава Тајне Богомајке, укидање пропадивог и привременог, беше његова константна наслада. Све што би говорио, па биле то и свакодневне дужности, бивало је „у благодати, сољу зачињено“ (Кол.4,6). Дисао је животом, не смрћу.

Сви у братству су га обожавали невиђеним дивљењем. Није то лако изговарао, али чезнуо је да оде из овога света.  Овде није био само „путник и пролазник“
него и странац. Његова чежња за Богом и смрћу била је очигледна. Његов однос са смрћу био је пријатељски. Његова помисао на смрт веома помирљива. Његово срце се није дотицало овога света. Зато је и његов спољашњи изглед био претерано једноставан, његова раса стара већ употребљавана.

С времена на време би долазио и посећивао Метох Вазнесења у ком је служио. Увек са благословом и дозволом коју би имао од стараца. Доносио је и дарове, суво грожђе, бадеми. пастеле од сусама, понеку чоколаду и неку књижицу. Никада празних руку увек пуног срца. Узевши благослов почео је певати нешто прикладно а његова славославна уста би започињала с дивним причама из живота Стараца које је познавао. с анализама одломака из Псалама које је истраживао или чуо и који су на њега оставили утисак. Отачким мислима и коментарима. упечатљивим освртима на животе Светих, Светописамским удубљивањима. И завршавао би својом вољеном темом, описом Царства Божјег; о томе како ће бити Рају. Беше река живог богословља. Све то с великом чежњом и дубоким смирењем. Изненада се упокоји духовник манастира. отац Леонтије. Отишао је на одељењу интезивне неге. пре но што је ико успео да му притекне у помоћ. Нико. па ни болничарке, није наслутио да би се нешто тако могло догодити. Беше величанствени мистик. Са собом понесе сву благодат добијену од Бога, а иза себе, онима који су га познавали, остави сећање на једног непознатог, но веома великог светог човека, подари им осећај свештеног додира света чувственог. Нико није знао каквим животом је живео, па ни о. Кирило, који га је безгранично волео и чија се келија налазила до његове. До данашњега дана остаје непознаница, Недокучива тајна. Апсолутно смирење, пунота благодати.

Током опела о. Кирило беше у једном ћошку, видно потресен. Не подиже главе. Разумео сам га. Поново је остао сироче. Опет неочекивано и изненада. Сад је без икакве људске подршке. на крају му приђох. сматрајући како треба да му упутим коју реч утехе.

Из књиге – Тамо где се Бог не види

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име