Током опела о. Кирило беше у једном ћошку, видно потресен. Не подиже главе. Разумео сам га. Поново је остао сироче. Опет неочекивано и изненада. Сад је без икакве људске подршке. на крају му приђох. сматрајући како треба да му упутим коју реч утехе.
Митрополит Николај (Хаџиниколау): Упокојење незнаног свеца (први део)
– Видех те, оче Кирило, скрушеног за време опела. Опет сиротовање. А сад још и веће од претходног.
– Није баш тако, оче мој. Сада смо на небесима добили посредника прве категорије, истинског вожда.
– Али разумем и твоју празнину – наставих. Шта да радиш! Недостајаће ти. Видех да си током службе замишљен и сабран.
– Не постоји никаква празнина. Празнину оставља Божје одсуство а не човекова духовна дестинација. „Жељену отаџбину дај ми, чинећи ме опет житељем раја“,
изговори певушећи. Или је жељена отаџбина и рај Царство Божје, те прослављамо када их неко задобије, или је све то претеривање и испразне речи, па су сузе ту зарад
наше драме.
– Не можеш ни замислити, мој оцо, како сам данас завидео оцу Леонтију. Замишљам дочек који су му припремиле Анђеоске војске, оно „лицем ка лицу“ у којем сада ужива, и моја душа прославља радујући се његовој слави. Замисли га само међу Анђелима, међу прослављеним блаженим људима, са Светим, рањеним, Мученицима, покрај Апостола Павла, заједно с Претечом, са Василијем Великим, са Златоустим, Богородицом, у гледању закланог Јагњета. Боже мој! А ми овде жалимо – каже.
– Данас, када је био свеж на небесима, молио сам га да и нама отвори пут. Мислим да ће га Бог послушати. Сигурно ће имати смелости да то затражи.
После седам дана о. Кирило добија жутицу. Одводимо га у болницу. Започиње испитивање. Узнапредовао је канцер јетре. Галопирајући. Гром из ведра неба. Хирург,
иначе наш заједнички пријате“, одлучује да га одмах отвори. Беше препун. Лекар не верује својим очима. Обавља две-три анастомозе и затвара га.
– Губимо га, оче – каже нам. Најгоре што је могло да се догоди. Ни два месеца нема пред собом. Неку хемотерапију ћемо преписати, е да бисмо казали како нешто чинимо можда доживи трећи месец.
Манастир је на ногама. Сви су у неверици. Као да је Старац отишао како би к себи сабрао све оце. Нека са собом узме друге, али не и оца Кирила. Он, пак, све сазнаје,
и блиста од радости.
– Такав дар нисам очекивао. Договорили смо се с оцем Леонтијем да онај који први оде за собом позове оног другог. Изгледа да је имао смелости пред Богом. За-
то је и чудо учинио. Видесте ли „Иштите, и даће вам се“.
Ако хоћете, тражите и ви.
— Ми ћемо, говораше му о. Геронтије, тражити да ти не одеш. И видећеш где ће завршити наше молитве.
– Ја имам рачића на својој јетри. Већ сам на путу за узлетање, с укљученим турбинама. Ништа ме не може задржати.
– Излудећу – сам са собом говораше о. Геронтије. Нико не може да га убеди да престане с овим својим молитвама. Не може тако, желимо га овде доле. Треба сви да
се молимо како га Бог не би послушао. Зар да нам ради шта год хоће На крају крајева, небо је пуно светих људи. Шта ће с нама бити ако нам овако одлазе један по један“
И ја добих телефонски позив. Уживао сам у овим оцима. Какав диван дух! Какав слободан ум! Какво узвишено стање!
Одох да га посетим у болници.
– Оче мој, лепо ми изгледаш – кажем му.
– Сачекај још мало и бићу још боље. Само да ми штету не нанесе отац Геронтије. Навалио је да ме задржи, а проблем је у томе што он уме да се моли, и Бог га обично
слуша. И људе је узбунио. Али мислим да ћу ја победити. С друге стране, проблем је у томе што се он моли за другог, а ја за себе. Отац Трифун је говорио да су молитве за
друге много јаче. А и како би један грешни Кирило с њима изашао на крај2 И много их је, и пуни су врлине. Што се и ти не би мало помолио да се раскрстимо
– много те молим, оног трена када ови други почну да губе игру. желео бих да дођеш код мене и читаш ми молитву „За онога који се с душом бори“. Када следећи
пут дођеш понеси и Молитвослов, за пробу. Ја сад затварам очи. укрштам руке и почињемо заједно опело… „Још се молимо за упокојење грешнога слуге Божјег Кирила
монаха, и да му се опрости сваки грех вољни и невољни“; говораше пун радости и славословног расположења.
Прођоше два месеца. Прођоше целе четири године.
Отац Кирило не могаше поверовати да је ушао у авион, а да је лет отказан. За све је крив многољубљени отац Геронтије. Њега је на крају Бог чуо. Као и оне које су га подржавали са својим молитвама. Међутим, отац Кирило се не предаје.
– Можда је отац Геронтије добио прво полувреме, али постоји и отац Леонтије. И то с небеса. Ту услугу сам му тражио онда када нико није наслућивао да ће отићи.
Некада ће и њега Бог послушати – говораше с осмехом.
Беше Бадњи дан. Тражио је да се видимо. Његова душа је летела као анђели, усне његове су непрестано славословиле, лице блиставо, срце преплављено неизрецивом радошћу. Чињаше се веома доброг здравља.
– Мислим да се ближимо мом часу. Осећам да ће одбројавање кад-тад почети. А овога пута одлазак ће бити ракетом. Један трен и орбита. Само да Геронтијевци не
осујете план. Овог пута карта је оверена. Имамо и ми душу – повери ми се радосно. Једино ти да ми не нанесеш какву штету. Желим те за савезника. Шта ћемо на овом
свету, када постоји други“
Одмах после Празника оцу Кирилу се нешто догоди. Изгуби свест, осети снажне болове, те га одведоше у болницу. Изгледа да је ток његовог здравља почео да овај
процес пута његове душе. Беше пун метастаза. Вести је чуо од својих најљубљенијих…својих „противника“ који га неутешни посетише протествујући.
С најслађим смеприми вест. Прекрсти се, и из најдубљег дела свога
срца, изусти: „Слава Теби, Боже“. Као да је угледао Обећану Земљу после четрдесет година лутања пустињом.Као да је поново проходао после тридесет и осам година,
попут оног узетог из Јеванђеља.Од тог тренутка престаде са шалама и започе најинтензивнију припрему. Већ беше оверио карту и требалоје да се постара што је боље могао о свом одласку. Непрестано је у молитвама пред Богом. Његова вера и љубав према Богу беху у највећем интензитету. Незнатног даха за овај свет остало је у оца Кирила, а дубоки уздах за онај други, истинити и вечни.
Обавести ме да понесем свој Молитвослов и да испуним наш договор, молитву за онога који се с душом бори. Беше среда, ако се добро сећам, 7. јануар. Са собом
понесох и један сребрни Крст у којем беше честица Часног Крста, дар Манастиру Симонопетри на Светој Гори „смиреног“ Митрополита Арсенија из 1692, како беше
написано на полеђини. Близу десет година у Метоху Вазнесења често сам му се поклањао, ретко је миомирисао, веома дискретно, углавном на дан Воздвижења Часног Крста или у недељу Крстопоклону.
Са собом га понесох ради благослова. Узевши га из кивота, пољубих га. Није уопште мирисао. Ставих га у једну плишану торбицу и пођох у болницу.
Око 10.30 бејах покрај кревета. Чекасмо да пристигне његова сестра. Говорио је да ће отићи на Св. Јована Крститеља. Небеса отворена, Крститељ у највећој части,
Света Тројица се пројављује, отац Кирило спреман, све оно што је неопходно за одлазак. Његово општење са чувственим светом је прекинуто.
Видно погружен у молитву, али и с очигледном слабошћу али и с очигледном слабошћу.
Из књиге – Тамо где се Бог не види
