Отац Николај Хаџиниколау, митрополит Месогеје и Лавреотике, регије која се налази у околини Атине, четири пута је магистрирао и два пута докторирао и то у областима не тако сродним, а то су: физика, математика, биологија, медицина и теологија. Баш због овога, његова личност се данас у свету сматра важном тачком сусрета савремене биологије и вере, медицине и духовности. Знање и највише дипломе стицао је на универзитетима у Атини и САД-у, а после запаженог докторског рада из динамике биофлуида, на универзитету Хардвард, добија позив да ради у америчкој истраживачкој агенцији НАСА.
Своју борбу да овлада овоземаљским знањима, овај, млади научник тада, наставља одлуком да оде на Свету Гору. Након извесног времена он постаје монах и прикључује се братству манастира Симонопетра. Данас је члан Светог Синода Грчке Православне Цркве, професор медицине и теологије, изумитељ методе која се примењује у лечењу неких коронарних оболења. Оснивач је првог Клиничко болничког центра који је под патронатом Цркве, затим директор управног одбора Грчког центра за биомедицинску етику и још неколико сличних. Објављује чланке, есеје и књиге о темама као што су: еутаназија, вештачка оплодња, пресађивање људских органа, комерцијализација људског здравља и огромни профити болница, или, са друге стране: шта је аскетизам данас, како изгледа савремени светитељ, може ли људско биће да досегне нешто што је изнад људски могућег, може ли и рационалност луде бити више рационална него људски разум, и томе сл. Наравно, највећи део свога времена он посвећује духовном раду и управљању својом метроплијом, смештеном у самом центру грчке државе.
Почетком септембра ове, 2011. године, у манастиру Жича где је био гост Међународног симпозијума о женском монаштву, разговарамо са митрополитом Николајем Хаџиниколау ( у даљем тексту НХ ) и уживамо у његовом богатом и, рекли бисмо, шекспиријанском речнику и вечитим питањима које он поставља на нов начин – бити или не бити слуга или господар своје науке и техночогије?
Ваше високопреосвештенство, хвала Вам на спремности да учествујете у нашој емисији.
Н.Х: И мени је задовољство што сам овде у Жичи, у Србији, међу великим српским народом који веома волим.
Реците нам неке своје утиске, били сте у Студеници, да ли сте први пут у Србији?
Н.Х: Заиста, први пут сам у Србији. Али ако могу рећи, Србија је смештена у левој половини мога срца. Другим речима, у самом је средишту моје љубави. Упознао сам неколико Срба и знам нешто о српској култури, историји, вери, предању. Пре неколико година упознао сам епископа Атанасија Јевтића, наравно владику Иринеја, митрополита Амфилохија. Осећам да постоји нека снажна унутрашња спона између грчког народа и српског народа и свим својим бићем учествујем у њеном јачању. Иначе, више пута сам позиван да дођем овамо, али сада сам успео да то остварим. И веома ми се свиђа. Дивно је. Веома ми се допада ова чиста природа, посебно лепота природе, лепота предања, лепота православља. У свим овим споменицима постоји жива вера. А сви ови манастири нису само споменици. Они су живи изрази цивилизације, истините вере, дубљег унутарњег живота.
Какви су ваши утисци о овој конференцији у Жичи, овом симпосиону? Овде су дошли многи људи из читавог света.
Н.Х: Веома је значајно то што стичемо глобално разумевање онога што монашко предање јесте, посебно шта је то женско монашко предање. Међутим, очекивао сам да ће више времена бити посвећено разговорима. Међусобно општење кроз дискусију и дијалог може изнети на видело оно што остаје скривено уколико сте само ограничени на реферате излагања која су иначе, била изванредна. Ипак, мислим да сам много научио о грузијско – монашком предању, арапском предању, српском предању. Лично бих желео да је било више монаха и монахиња из Русије, Румуније и православне традиције западних земаља. Наравно, говорио је отац Илија Раго из Француске, који је обраћеник у православље, а био ја католик. И тако, повезивањем ових различитих предања, можемо доћи до доброг разумевања универзалности наше вере, различитих израза наше вере, а такође, кроз предање можемо сагледати будућност и савремено доба. Иначе, симпосион је веома добро организован.
Да ли нам можете рећи главне идеје из вашег предавања, које је било веома импресивно. Слушао сам Вас данас поподне. Из Вашег предавања се закључује, да ће се у временима која долазе, људи све више обраћати манастирима за помоћ.
Н.Х: Имам такав осећај, баш такву врсту осећања. Видим да људи трагају за аутентичним доживљајем. Баш имају такву потребу. Њихов духовни живот се не може свести само на навике, наслеђене обичаје, тек некакву традицију. Желе да виде нешто што је аутентично, оригинално, истинито. Такође су жедни тишине, самоће. Жедни су нечега што изграђује цивилизацију, односно, духовну културу. Мислим да су, уопштено говорећи, манастири места спокоја, аутентичности, изворишта цивилизације, узвишене уметности. Људи, најузвишенијих циљева. У манастирима можете видети људе потпуно посвећене Богу. Несумњиво, то је оно што би манастири требало да буду. У извесном смислу, одлазак у манастир значи проналажење идеалног света. Управо, то је оно за чим чезнемо, свим срцем. Управо због тога, људи из парохија, који су више световног духа, окренуће се ка монашком начину живота, који се чини аутентичнијим. Верујем да добар однос између монашког и парохијског живота, као и њихово добро повезивање може много помоћи и у том смислу, манастири данас могу значајно помоћи пастирском раду. Другим речима, то је начин да се приђа људима, то су врата кроз која људи прилазе Богу и православној вери. Мислим, бар на основу сопственог искуства и сорзецања да се тежиште помера ка манастирима. Тако ја осећам. Будућност ће показати да ли сам у праву, или не.
Рекли сте да многи и не морају да живе по манастирима, само кратка посета манастиру може сасвим обновити човека и његов духовни живот.
Н.Х: Видите, ја сам дошао из центра Атине и провео сам три, четири дана у овом манастиру. Наравно, те дане сам провео учествујући у раду конференције, али волео бих као поклоник овог светог места останем још неколико дана. Сигуран сам да би ми се крвни притисак снизио, стрес смањио, а цело моје биће било би опуштеније и ближе Богу. Провести три, четири дана у манастиру, је попут месец дана одмора на бахамским острвима.
У предавању сте истакли да у свакодневном животу јуримо за стварима које нам суштински уопште нису потребне .
Н.Х: Гледањем ТВ програма, читањем новина, наилазимо на читаво сметлиште непотребних ствари, трагајући за нечим што је корисно. Начин на који живимо је траћење времена. Не правимо одабир послова и тако се бавимо непотребним стварима. Одлазимо на одмор, а враћамо се уморни. Не умемо да се опустимо, отворимо срце и искористимо могућност коју пружа сваки тренутак нашег живота. А кад одемо у манастир, видимо да је живот веома једноставан али је испуњен истином, садржајан. Зато су људи у манастиру испуњени, док, одлазећи у трговину и слична места, остајемо празних срца.
Можете ли нам нешто рећи о почецима Ваше каријере, почецима Вашег професионалног живота; били сте лекар, физичар, човек медицинских наука?
Н.Х: Мој животни сан био је да постанем научник. Одрастао сам у изразито благочестивој породици у којој је негована истинска вера. Посебно је био побожан мој отац, а исто тако и моја мајка, браћа и сестре. Међутим, мој сан је био да будем научник. Најпре сам студирао физику коју сам, Богу хвала, завршио са успехом, после чега сам одлучио да одем на посдипломске студије у Америку где сам магистрирао астрофизику. Али тада, одлучио сам да се не бавим само материјом, него најдубљим тајнама људског бића, биолошком и психолошком суштином људског постојања. Тада сам поднео молбу за одсуство са астрономског одсека Харвард универзитета, где сам магистрирао, да бих кренуо на магистарске студије на МИТ – Институту за технологију, такође у Бостону, где сам потом магистрирао механички инжењеринг, изучавајући механику флуида. Истовремено сам пратио курс медицинских наука на Харвардском медицинском факултету. Настојао сам да доводећи у везу физику и медицину, изучавајући проток крви кроз артерије, начин на који долази до зачепљења крвних судова, управо оно што се назива хемодинамиком, развијем нове методе васкуларне хирургије. Хемодинамика је флуидна динамика, динамика протока крви кроз систем артерија и срце. Тако сам стекао степен доктора наука из ове области. Али лутајући по универзуму својих научних ишчекивања и снова, ухваћен сам у гравитационо поље православне вере. После великог научног остварења и открића, ако тако могу да кажем, установио сам да чаша мога срца није била пуна. У њој је било још места. Из неког разлога, једна сасвим обична мисао ми је пала на ум. Схватао сам да је овај свет диван и да га волим. Волео сам физику, волео математику, волео сам да изучавам мистерије тварног света у којем живимо. Али док сам једне ноћи истраживао звезде, изучавајући технологију космичке медицине, радећи као консултант НАСА-е на једном импресивном и занимљивом пројекту, који ми се веома допадао, схватио сам да нисам трагао за створеним, него за Творцем. И рекао сам себи: „Или Бог постоји и Њему треба све посветити, или не.“ То је то. Бог постоји и не само да постоји, већ је истинит. Жив. Са њим се може општити, у његовом животу се може учествовати. То је оно чему сам учен, оно што сам знао да моја Црква учи. Тада рекох себи: „Ако је тако, онда је то много боље од сваке науке. Онда вреди напустити све и посветити се истини о Богу“. Наравно, пошто сам о томе мало размислио, донео сам одлуку да постанем монах. И уместо да будем свештеник науке, постао сам свештеник Цркве. Монах. Целивам своју монашку ризу и због ње сам веома срећан. Нема тог тренутка када не могу рећи „Слава Теби Боже!Слава Теби!“ И то не само због тога што Он постоји, већ због тога што се са Њим може општити и у Његовом животу учествовати. Ти можеш да комуницираш са Њим, што значи да Му можеш одтворити своје срце. Можеш Му се молити и ослушкивати Његов глас. А истовремено можеш уживати његову благодат. То је далеко боље од било каквог изучавања. Било каквог истраживања. Боље него бити проналазач било какве врсте. Ја сам толико благодаран Богу што је окренуо мој ум у овом правцу.
Али, колико знам, Ви сте студирали прво теологију, у Атини?
Н.Х: Не. Студирао сам теологију САД-у, тек на крају свог боравка тамо. У Америци сам провео укупно, осам година. И када сам докторирао, радио сам у више болница на пољу хемодинамике, а истовремено сам био и консултант у НАСА. Паралелно сам тим, пратио сам посдипломске студије на Грчком православном богословском факултету Часног Крста, у Бостону и стекао титулу магистра Богословља. Нико није ни посмислити могао да сам ја у дубини свога срца донео одлуку да одустанем од науке, јер су сви сматрали да ћу да постанем велики научник. Међутим, моје срце је било заокупљено сном о одласку на Свету Гору, за коју сматрам да је највећи универзитет и највећа болница, наравно у преносном смислу.
Ви говорите да је Света Гора највиша планина на свету?
Н.Х: Да, највиша! Знате, написао сам књигу „Највише место на свету“ које је уједно и најдубље место на свету. И ето, студирао сам Богословље неколико година и затим напустио посао, те ослободивши се свега што сам стекао, вратио се у Грчку и после 40 дана отишао на Свету Гору. Тамо сам остао две и по године, провевши 6 месеци са старцем Пајсијем. Тај период је био изразито динамичан. Промена начина живота била је веома драматична. Драматично је различит живот посвећеног научника од живота монаха подвижника. То је драматична разлика. Међутим за мене је то био и велики благослов. Потом сам отишао у манастир Светог Павла, где сам провео 2 године. Тада је игуман манастира Симонпетре, отац Емилијан, умолио братство манастира Светог Павла да у сред Атине, у манастиру Вазнесења Господњег, који као метох припада Симонопетри, будем представник атонског монаштва. У том једином, светогорском метоху у Атини, провео сам 14 година. Током тог периода, сваке године бих током Часног Поста, по два месеца, боравио на Светој Гори. Сам сам живео у једној испосници, не једући ништа и пребивајући једино са Богом. Тек недељом одлазио бих у манастир. Доживео сам велико откривење и велики благослов. Просто недостају речи којима бих могао изразити благодарност Христу што сам могао да напустим свет науке и пређем у свет Вечности. Свет Цркве.
Да ли сте срели духовне оце чувене Каруље, који воде веома строг, пустињачки живот?
Н.Х: Јесам, срео сам их. Први пут сам дошао на Свету Гору 1971. године. Имао сам свега 17. година када сам посетио Каруљу. Тамо сам срео неколико руских монаха, као и српског монаха, оца Стефана. Такође сам провео и неко време посећујући разне келије. Но, та посета је била из пуке радозналости, а не из дубљег интересовања за подраживањем монашког живљења или томе слично. Затим сам још неколико пута посетио Каруљу. Када сам, пак, доносио одлуку да се замонашим, мање ме је занимао општежитељни, а више ме је привлачио пустињачки начин живота. Тако сам бар осећао. Проучавао сам монашку литературу и житије светогорских монаха и подвижника на Светој Гори. Имао сам тај благослов да живим као отшелник, и као епископ одлазио сам тамо кад год сам могао. Тако, пре две недеље, удаљио сам се у пустињу острва Патмос, оставши тамо у маленој колиби потпуно сам. А такође сам на Светој Гори провео неколико последњег недеља Часног Поста. Сада, мој живот се знатно променио. Као епископ носим велику одговорност и то у време веома тешко по живот грчке Цркве. Такође, данашњи живот је веома узаврео. Сусрећем се са многим људима и њиховим проблемима. Али, просто то је мој пут, начин живота.
Можете ли нам рећи неке важне мисли, поуке знаменитих светоорских стараца. Примера ради, поменули сте већ старца Пајсија
Н.Х: Не бих желео да препричавам толико њихове поуке, колико бих желео да кажем неколико дивних прича везано за њих. Једном сам био крај старца Пајсија, када му је група од пет Американаца дошла у посету. Лепо су разговарали, али се ипак, нису најбоље разумели. Старац ми је тада рекао: „Слушај, дођи и помози да се боље споразумемо, јер ми се чини да они ипак не схватају о чему им говорим.“ Рекао им је: „Ви сте американчићи у духовном смислу прави Американци и не можете појмити префињеност наше вере. Ваш проблем је у следећем: ми који говоримо грчким језиком, личну заменицу “ја“ (ego) почињемо малим словом, тек понекад, великим. Док ви, који говорите енглеским језиком, заменицу „ја“ („I“) пишете великом словом. А то значи да је проблем западног света – људски егоизам, ароганција. Центар вашег света је – човек, док је за нас на Истоку центар света – Бог, а не ми сами.“ Ето, то је нешто чега се сећам. А памтим још и следеће: једном приликом док сам боравио у метоху, у посету ми је дошо високо образован млад човек и рекао ми: Види, ја сам атеиста… хоћу да верујем, ал’ не могу. Тражим доказе. Тражим неког ко би ме могао уверити да Бог постоји. Запитах га, какву врсту доказа тражи. Рече да тражи научне доказе. Питао сам га познаје ли аритметику, интеграле, математику? Рекао је да не познаје. Одговорио сам му – Нажалост, ја имам доказ о Божијем постојању, али заснован само на математичком методу. Тог тренутка би му непријатно. Тада сам додао „Чуј, шалио сам се. Али морам да ти кажем да се Бог не може сагледати очима чула, нити очима разума, смислености или знања, већ само смиреним срцем. Његов одраз се може видети у огледалу смиреног и чистог срца.“ У реду, али… рекао је.
„Зашто не одеш на Свету Гору“ питао сам га. Ја и планирам да одем – одговорио је. „Да, ти и треба да одеш и посетиш пустињака, оца Пајсија и покушај да му кажеш исту ствар као и мени.“ Слушај оче ја не верујем у Бога, али желим! Још ми је рекао – бојим се, срамота ме је. Не желим да идем и да му тако нешто кажем. „Зашто? Зашто не можеш да поделиш своје безверје са оцем Пајсијем, а већ си га поделио са мном?“ Одговорио ми је – Па ти си некако образованији, савременији и свакако, млађи човек. „Слушај, треба да одеш тамо, иначе…“ (звао се Серафим).
Ипак је отишао пошто сам га посаветовао како да нађе старца Пајсија. Када је дошао тамо, било је још четворо, петоро људи који су чекали старца Пајсија, који је тог тренутка, на другој страни дворишта стајао и разговарао са једним дечаком. Завршивши свој разговор са њим, пришао је младим људима који су га чекали и рекао: „Слушајте, време је већ прошло, морате отићи. Али пре него што одете, желео бих да вас послужим ратлуком и чашом воде.“ Обративши се Серафиму, рекао му је: „Ти узми ове пластичне чаше и напуни их водом, а ја ћу донети ратлук.“ А затим му рече још и следеће: „Слушај, имам једну тајну за тебе – не чуди ме то да је неко атеиста, али да истовремено носи и анђеоско име, е па то први пут у животу срећем.“ Серафим се потпуно збунио, осетивши да се све некако, наопачке окреће. Није могао да верује да му је старац, на тако нежан начин скренуо пажњу на то, да му је његово име познато. У сваком случају, да скратим причу, тај младић је целу ноћ остао крај старца Пајсија, удостојивши се још једног разговора са њим. Суштина онога што му је старац рекао, било је следеће: „Слушај, ти треба да се вратиш у Атину, пронађеш доброг духовног оца, отвориш своје срце и потпуно се, искрено, исповедиш. Тада ће се све променити. Доживећеш присуство самог Христа у свом срцу.“ Серафим је сада на веома здрав а никако на вештачки начин, веома посвећен животу Цркве.
То су дакле два случаја која бих споменуо. Просто можете видети како је овај свети човек на веома нежан, једноставан и тајанствен начин уносио божанске истине у срце сваког човека. Чак и оног, најтврдокорнијег.
Да ли сте можда срели и старца Порфирија?
Н.Х: Јесам, али само једанпут.
И он је живео у Атини..
Н.Х: У Атину сам дошао из Солуна, где сам рођен, и у њој сам провео најдужи период свог живота, пре него што сам отишао за Америку. Доневши одлуку да се замонашим, решио сам да затражим његов благослов. Најпре сам отишао оцу Софронију, у манастир Есекс у Енглеској, где сам провео три дана. Исповедио сам се. Отворио сам своје срце и исказао сву своју дубоку чежњу за Богом. Затим сам посетио старца Порфирија и од њега такође, добио благослов, неколико дана пре него што сам све напустио и удаљио се на Свету Гору. О њему ипак не знам пуно, мада се сећам једног веома моћног откривенског искуства. Старац је са мном разговарао тако као да је познавао сав ток мојих мисли, као и живот моје браће и сестара. То је било благо које сам добио пре одласка на Свету Гору. Знак да сам донео праву одлуку.
Неки људи тврде да последњи велики светогорски старац сада живи у Америци. Његово име је отац Јефрем. Можете ли нам рећи нешто о њему, да ли сте га икада срели?
Н.Х: Не знам баш да ли је он „последњи старац“. Срео сам га у светогорском манастиру Филотеју, а такође док сам боравио у Америци, одлази сам на Свету Гору и тамо га виђао. Године 2007. Путовао сам у САД. Посетио сам га у Аризони и остао код њега неколико дана. Мислим да је он – право чудо. О њему не знам много података . Али ако погледате, у само 25 година, основати 20 огромних манастира у средишту Америке, средишту Западног света, то значи бити утемељивач Свете Горе у Америци. То је чудо! То се не може објаснити обичним речима. То је пројава благодати Божије. То је нешто што осећам у свом срцу. Морам то да признам. А да ли је он баш последњи старац, то већ на знам. Чини се међутим, да читава плејада јаких духовних личности током последњих година, полагано одумире и просто не видите некога ко би их заменио. Отац Епифаније се представио 1989. Отац Јаков 1991. Отац Софроније 1993. Старац Пајсије – 1994, а отац Јефрем из светогорске Катунакије – 1998. Али има и других људи попут оца Филотеја, Зервакоса, не знам, али можда ће сада благодат Божија, црквама Србије или Румуније, пројавити такве духовне величине, те ће Грци долазити овамо. Као што сте ви, Срби, долазили и посећивали Грчку, можда је сада на вама ред да узвратите оним што је Грчка Црква подарила Српској и другим Црквама. За мене је благослов што видим овде Цркву у развоју; обновљену Цркву у Србији. Имам осећај да сте у неком смислу бољи од нас и то ми се веома свиђа, доноси мом срцу смирење. Иначе, ми у Цркви никада не поредимо ко је бољи, а ко гори, али ми можемо задобити много од благослова и благодати, Богом дарованих, нашој браћи. Посебно нас радује то што данас имамо Цркве које доносе духовне плодове у којима можемо сви бити – заједничари. Надам се да ће увек бити светих људи, показатеља живе благодати у животу Цркве и надам се да ће Цркве и убудуће рађати такве, препорођене личности које ће препознавати присуство Божије, утиснуто у животе људи.
Да ли сте путовали и у друге удаљене крајеве света? Ми Срби имамо монахе и у Африци, Јужној Америци, а такође и на Аљасци, имамо један наш манастир.
Н.Х: Путовао сам доста, али не у тако далеке земље, чак иако сам био позиван. Ми помажемо мисионарски рад у Африци, такође и на Фиџи острвима и често су ме позивали тамношњи епископи и мисионари, али се нисам одазвао на њихове позиве. Но, више пута сам био у Русији где сам такође видео чуда Божија. Видим да је Црква моћна донекле и у политичком смислу., али у сваком случају, Црква је жива и вера – снажна. Исти је случај и у Румунији. Био сам и у Канади, не и на Аљасци, те вам тако не могу пружити најбоље информације о животу Цркве тамо.
На крају, можете ли упутити неку поруку нашим гледаоцима, посебно оним који живе у градовима.
Н.Х: Житељима градова могу рећи да сам ја човек чије срце није у граду, док тело јесте. Треба да пронађемо начин да изађемо из града, оставимо иза себе проблеме који су настали у нашем срцу и уму, да се спасемо свих стресних догађаја, односа и одлука. Ономе ко у граду живи, поручујем да што чешће, колико је то могуће, одлази у места ван града, у манастире, о чему смо раније говорили. Једноставно, нека оде тамо и опусти се. Нека не живи само у грађевини сазданој људском руком, него и у Богом створеној природи. Тако ћете се опустити и пронаћи спокој у свом срцу, развити и развијати своја унутарња кретања, баш како стоји у светоотачким делима. Спознајмо истину која се не види на први поглед . За то постоји један веома сликовит пример: са дна дубоког бунара, ви усред дана можете видети звезде, јер зидови бунара апсорбују светлост. Исто тако, ако одете на неко тихо место, можете видети другачији свет. Управо онај свет који проповеда Црква и о њему учи, пружајући га свакоме који жели да прихвати њену поруку.
Хвала Вам пуно Високопреосвећени и благословите! Управо смо и стигли до звезда, јер ево, ноћ већ пада.
Н.Х: Али ја увек желим да видим само Сунце, а не само звезде. Светоотачким језиком речено, Сунце је – Христос, месец – Његова Мати, Дјева Марија, а звезде су – светитељи. Дакле, добро је досегнути до звезда, уживати у пуном Месецу, или другим речима, у пуноти созерцавати Мајку Божију, али нарочито је добро бити под светлошћу Сунца, које јесте Господ Христос. Такође желим да вам заблагодарим на времену које смо заједно провели, заједничарећи у нашој вери. Вама и свим људима који прате овај разговор, желим да узрастају у животу Христовом јер нема веће користи и бољег циља од кушања истине благодати Божије и просветљивања Њеном Силом. Дубоко се молим Богу да Цркву и све у њој прожима љубав и благодат Христова.
Хвала Вам.
Н.Х: Хвала вама.
Веља Павловић, септембра 2011, након завршетка Симпосиона о женском монаштву (1-4. септембар 2011.)
Транскрипт интервјуа редакцијa ЧУДО
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
