Тајна која нас надилази
Други начин да себи и другоме помогнемо јесте осећај да се налазимо пред тајном која нас надилази као знање, као психичка истрајност, као догађај који се неконтролисано одиграва у животу сваког човека.
Налазимо се пред тајном бола.
Зашто би један човек толико боловао? Зашто нико не може да му ублажи бол? Ко би на себи понео његову душевну патњу; Како овај бол спојити с оним што се говори о љубави Божјој? Зашто бол бира своје клијенте? Зашто га не можемо предвидети и предупредити? Налазимо се пред тајном наступајуће смрти? Шта следи после коначног човековог издахнућа? Зашто је наша будућност, ако и постоји, непозната? Коначно, шта је то смрт? У каквом је односу са овим животом? Ако се све завршава ничим, какву вредност има чак и бољи или срећнији живот? Ако је наш растанак коначан, у чему нам наша љубав помаже? Ако су живот и љубав највећи дар, онда се смрт поистовећује с највећим губитком. А најтрагичније од свега је то што ово прво пред-
ставља претпоставку, док је ово друго несумњива датост. А опет, ако је стање после смрти вечно н ако је израз снажног и савршеног односа с Богом или једног свесног удаљавања од Њега, зашто би то било за нас непознато а не непосредно доступног На крају, ако је очигледна истина смрти, зашто би излаз на овај пут био тако скривен?
Налазимо се пред тајном живота и света
У каквом свету, коначно, живимо? Ако смо једно ништа бачено у море ничега, какву вредност имају наша садашњост, наше знање, технологија, наша друштва, историја? Зашто би се и сам живот сматрао добрим? И ко би нам то могао доказати? Наука? Генијалност? Неке наше способности? Неки нарочито харизматичан човек?
Налазимо се пред тајном сваког човека и његовог постојања.
Како је могуће да један човек који је с нама разговарао, који је изражавао богатство унутарњег света, пројављивао јединственост своје личности, исписивао једну историју, који је пун снаге и живота, сада копни на свом кревету, а ускоро ће и вечно утихнути? Да ли је могуће да његови таленти, његови напори, његова духовна достигнућа, трагови његове љубави и његовог лика у нашим срцима имају крај Имају исту судбину као и пропадива и материјална дела његова? Да згасну као и његово тело? А ако није тако, шта је то што на крају остаје од нашег човека. И како можемо с оним што је остало од њега, које живи и не пропада, да општимо?
Неспорно је да се налазимо пред једном тајном. Не поседујемо јасне или бар лаке одговоре. Или не постоје или не знамо за њих. Сам догађај нас надилази. Нема мудраца који зна, или паметног човека који би успео да схвати и који би, у сваком случају, требало да нам главе напуни одговорима. Треба нешто друго да се догоди. Потребно је, дакле, на другим просторима потражити утеху и просветљење. Ми смо једноставно задовољни осећајем да живимо нечим што нас надилази. Тајна не тражи наше оправдање, него очекује наше тихо и расудно тиховање.
Покрај онога који одлази али не скончава
Коначно, у тренутку када се неко гаси у свом кревету, није могуће да сам у себи пронађе снагу која му је потребна да се о што ослони.
Не постоји људска снага, која је била одсутна током живота, а сада се изненада појављује како би му помогла током издахнућа. У аскетским делима се наводи да велики, познати подвижници, који су непрестано обитавали у молитви, у својим последњим тренуцима нису имали снаге ни да се помоле. У себи су чували само своју веру. То се догађало у оним временима када је човек могао да умре знатно раније, пре него што доспе у стање које оболелима од канцера данас обично омогућава савремена технологија. Нажалост, оно што временом зарадимо често платимо патњом и муком.
Међутим, сигурно је да и наше, пуно љубави присуство покрај болесника олакшава патњу самоће. Разумевање туђег бола и његово доживљавање као свог бола, своје агоније; његове нужде, његове саблазни као нечега нашег, спутава заморне и често несувисле речи, попут: „све ће бити у реду“, „није ти ништа“, „за неки дан ћемо радити ово и оно“, „стрпљење“ итд, више изражава нашу љубав као поштовање које пружа поверење, него као дужност или психолошко умеће које обмањује.
Но, сама од себе ова љубав, колико год да је чедна и велика, није довољна да ублажи жалац смрти. Оно што је битно није то да достојанствено стојимо крај некога који одлази. Велико дело је да постојимо покрај њега, али истовремено и заједно с оним који тиме не скончава.
Свакако, тајна не постоји зато да бисмо њоме поучавали свог ближњег који је на самрти, него, с једне стране, да са смирењем и свештеним страхом затворимо своја уста. а да се с друге стране сами испунимо вером како бисмо из наше вере пружили наду. Вера је „дар Божји“. Вера је ту да би је Бог даривао. Вера је оно што ми дарујемо. Ми дакле можемо и треба да пренесемо наду вере, под претпоставком да у нама постоји неспорност њене истине. Православна Црква се назива Црквом Васкрсења, јер у жижи њеног богословља и њеног живота јесте догађај победе над смрћу и пропаст исте, догађај Васкрсења Христовог. Васкрсна химна „Христос васкрсе из мртвих“, коју у ноћи Васкрса непрекидно певамо у Цркви, говори о животу оних који се налазе у „гробовима“, наглашавајући јасно да смрт није крај, него прелазак у други живот, у Божанственије стање.
Осећај да се смрћу не завршава све, чврста вера у постојање другог живота, уверење у сусрет с Богом, могу смрт, као догађај који је огаван, променити у онај који је пожељан, и искуство човекове самоће у свест о Божанском присуству. Ако веру поседује неко од рођака, онда је он преноси на болесника. Ако је пак има болесник, онда је он шири на своју околину. Онај који је има, око себе ствара топлоту заједнице и осењује смрт надом живота. Крај онога, дакле, који умире једноставно смо присутни, ћутимо дискретно, зборимо скрушено и без претеривања. Углавном се тајно молимо; нисмо покрај њега, ми смо заједно с њим.
Одговор на недоумицу: да ли ико може умрети усамљен? јесте – да ми не можемо некога оставити да умре, а још мање, да он буде сам.
Из књиге – Тамо где се Бог не види
