„Радост и мир који сваки ум превазилази“
Својој трагичности живота се обично супротставља леком заборава. У том смислу ми и посећујемо неки велики тржни центар. Тамо на хиљаде људи трчкара незасито и изгубљено. Не схватајући, сви ми желимо да се заборавимо и да одложимо сваки философски проблем. Као да се прибојавамо да нам такав проблем, уместо олакшања, не изазове искушење и разочарање. И непрестано изналазимо начине како бисмо избегли стварност. Брига о куповини чини да заборављаш. Исто то чини и студирање, време проведено у центрима рекреације и забаве, радни простор. Све ово помаже да се заборавиш и да обманеш себе. Твоју мисао и интересовање усмерава на другу страну. И добро чини, јер живот се другачије не може поднети.
Међутим, постоје и друга места која те обавезују на размишљање. Простори тајанствени, чудесни, но простори који плене. Рецимо, на једном аеродрому је много формалних долазака и одлазака људи, али се и растанци, као и састанци, збивају с веома дубоким смислом. Растанци који крију бол агоније или непознатог, и састанци који изражавају неизрециву радост поновног виђења, једног успеха или једног познанства. Тамо имаш времена да чекаш. Имаш времена за емоције, за одушевљење, за патњу, за размишљање.
Посета опсерваторији и гледање кроз телескоп не могу те оставити равнодушним, без плодних мисли. Видиш оно што никада ниси уочио. Видиш онако како никада не би могао замислити. Схваташ шта значи нешто велико и далеко. Дотичеш се појмова као што су безгранично и вечно. Истовремено, осећаш се незамисливо малим. Гледаш далеко и упознајеш оно што је у теби, дубоко у теби – можда као никада до тада. Упоређујеш себе с безграничним, непознатим, готово вечним. на чувествен начин осећаш своје ништавило, своју смртност покрај себе, своју маленкост убедљивом и константном. Желиш да се закачиш за нешто. Смишљаш али не успеваш. Покушаваш да заборавиш, али не можеш.
Али и затвори су простори у којима се преображава и преобликује логика. Млади момци, свеже девојке, наши суседи иконе Божије. Уместо да украду живот, краду од свог живота. Пљачкају живот који им не припада , претварају се у изворе освете, у зналце пропасти, у представнике неприродног зла и непромишљене суровости, у оруђе нељудских порива, те завређују изолованост, болесни суживот, друштвено одбацивање, казну, тешке оптужбе, раздвајање, пропалу будућност, нестанак нада, потпуно обезвређивање. Како је могуће да човек – „мало мањи од анђела“ – живи под таквим околностима? Како је могуће да се заједно са помрачењем перспективе његове вечности замагли и његова земна будућност? Може ли један човек бити само погрешна прошлост? У погледу неких затвореника видиш такав бол, такву недоумицу, покајање, толико истине! У једном трену се може распасти цео живот. Зашто Бог, Којег кажу да свима подједнако пружа прилике, допушта неуспехе, несреће, неправде, и то оне које имају доживотне последице?
Мисао се зауставља и на психијатрији или на установама које прихватају особе са умним недостацима. То је немогуће издржати. Недавно сам посетио један такав центар. пришао ми је неки момак од својих двадесет и пет година. Привукла га је моја брада, епископски штап и панагија. Био је као мало дете. У почетку је покушао да ме загрли, али су га његови спазми натерали да ме сасвим незграпно удари. Оборио ми је наочаре. Срушио је мене, иако то није желео, и грубо се простро по мени. Видевши на мом ливу израз бола, из себе је почео да избацује неартикулисане крике. Овај човек није могао да изрази своју љубав, није се могао радовати своме животу, у немогућности је да разуме радост и жал, да уочи очигледне разлике. Затворен у једној установи, заједно са другим људима, не одлучује ништа у свом животу. Његова слобода воље сабијена је на најмању могућу меру. Колико је он човек? Колико припада себи и колико га ми, његова околина образујемо и уређујемо? И ако је и најмањи део онога што је Бог дао сваком човеку, зашто га је створио таквог да није у стању сам да се изрази, да његови сродници трпе, да друштвени осећај пати, а логика се распада?
Но, тамо где тону све константе овога света, наступају установе медицине. У њима заједно станују највећа радост и неподношљив бол, агонија и нада, снажна жеља да будеш добро и твоја дубока потреба да се и други излечи, љубав према овом животу и потрага за другим или…неким другачијим животом.
Крај првог дела
Митрополит Николај (Хаџиниколау) из књиге Тамо где се Бог не види
