Имам још једног пријатеља. Одбија да седи у колицима да се не би приковао за њих. Има још четворо браће и двоје предивних родитеља. Студент је права и отац га уз мајчину помоћ, или с неким другим, свакодневно дословно вуче где год је неопходно. Његове ноге га не могу носити, не може да нагази, нити да их помера. Свуда га други носе. Ако би га где ставили да седне, у том положају би с великом муком остао. Ум – „жилет“. Психички савршен. Осмех мало незграпан, због проблема са мишићима лица, али постојано радостан и изражајан. На свако провокативно питање спремно одговара – пун доброте, радости и оптимизма.
-Драги пријатељу, Нектарије како се радујем што те видим.
-Није ли ти заморан толики труд, толико потрошено време зарад неколико сусрета?
-Неколико тренутака сусрета су вреднији од било какве муке. Ма шта то говорим? Нема никакве муке. Само радост, само срећа. Врло сам срећан. Помаже ми и татица. Слава Богу!
-Слава Богу за твог оца?
-И за мог оца и за све. Бог је веома добар према мени. Дао ми је два вредна ослонца. Љубав свих вас, и моју веру. Уз њихову помоћ ја корачам кроз овај живот. Незамисливо сам радостан. Дође ми да потрчим. Мислим да бих успео. Ма шта то причам? Па ја већ трчим.
_Хоћеш ли ми рећи нешто? Увек те виђам радосног. Никад не губиш морал? Никад не падаш?
-Никад -одговара бритко. Ја сам срећан.
Предложио сам му да се повеже са једним живахним друштвом младих људи које, ревносно аутентично окупља један млад свештеник. Нисам га послао како би се њему помогло, колико да би он другима био од помоћи. Цело друштво је он духовно оснажио. На свој начин, својим стилом, својом унутрашњом снагом, својом слободом и узвишеношћу, својом изворном радошћу изменио им је перспективу, приземио их је у животу, показао им је шта значи истина и радост. Заволео је и био вољен неизмерно.
Пре неког времена је свештенику упутио једно писмо, написано веома спонтано:
“ Поштовани наш духовни оче Георгије, Целивам Вашу руку и просим Ваш благослов. Желим Вам захвалити за велики дар, који сте ми подарили. Нови Завет, који никад нисам истраживао. Постао ми је најбоље друштво и слатка утеха. Сваки део који истражујем јесте свеж дах у мом животу. Више се не плашим ни дању ни ноћу. Када га додирнем својом руком, страх несигурности за моју будућност нестане.
Желим вас уверити да од дана када сам вас упознао, Ваш отачки глас и онај безгранични загрљај љубави учинише ме неизмерно срећним. Такође Вам желим топло захвалити, из дубине душе, за све добро што сте ми учинили. Желим, жудим свим бичем својим да Вас виђам, да вас слушам, да будем поред Вас, онолико често колико родитељи могу да ме доводе.
Поштовани мој оче, молим Ваш благослов, а знам да он умно стићи до мене док будете читали ове редове, крадући мало Вашег драгоценог времена.
Топло Вам захваљујем.
Нектарије“
После свега овога Нектарија не можеш жалити. Нити га се бојати. Осећаш да има неисцрпне изворе трпљења. Ништа га не може сломити. Једноставно му се дивиш. Дивиш се личности и снази људске природе, али и другачијости Божанске логике. Нектарије још много тога подноси. И Бог дозвољава много тога…
Недавно, сасвим изненада, услед срчаног удара, његов отац ослази из овога света, остављајући га без потпоре свог драгоценог присуства, оптерећеног страховима за своју будућност. Остављајући га да неизмереним напором духовне снаге, вере и достојанства на својим плећима понесе своју нову , изненадну…“неправду“. Није ли било довољно његове драме? Чему овај неочекивани горки додатак? Тако је достојанствен! Зар би сметала нека награда утехе тако добром ученику универзитета бола и искушења? На крају крајева сам догађај не боли толико колико осећај неправде. Не патиш толико због нечега, колико због „зашто“? Нектарије је заслужио бољу судбину.
Но, он усправно прти свој пут. Наставља да размишља и да дела на другим таласима. Недоумице и питања попут зашто, уопште га се не дотичу. смирено чека покрај бројиоца разломка дужности и права овога живота, својим етосом свима показујући да му је место код имени -Оца Царства Божијег, заједно са светим људима над којима је учињена неправда, с озлојађеним мученицима, гоњеним исповедницима, с прослављенима којима је некада учињена неправда, са „закланим јагњетом“ Откривења, с Распетим Царем Славе. Његов лик сада исијава тајанствену величину, свештени израз, мученичку славу. А његова реч преноси надсветовну наду, необјашњиву благодат, радост друге димензије. Сија „као лице анђела“.
Крај Другог дела
Из књиге Митрополита Николаја (Хаџиниколау) – Тамо где се Бог не види
