Једна посета неком дечијем онколошком центру или некој установи која негује особе са посебним потребама, руши твоју логику, растрже твоје осећање, разара твој унутрашњи мир, изазива егзистенцијално одбацивање света, друштава, настојања, перспективе…и рађа питања о разлогу постојања, о начину суочавања с њим, о томе шта је вредно а шта не, о власти о Богу. како је могуће да Бог постоји заједно с овом трагичношћу и неправдом? Ко би од нас да је Бог створио такав свет? А и зашто би? Да ли је могуће, на крају крајева, да људска природа крије више доброте од оне Божанске? И у коначној анализи, ко и шта је Бог? Погрешни стваралац? Стваралац погрешног света? Побеђено од стране зла – добро? Свети који нема сву силу? Свесилни који нема савршену љубав?
Једина одбрана ти је да све ово потиснеш из активног сећања. Дистанцирање од мотива с једне стране, и време које пролази с друге, то су устаљени механизми који анестезирају проблем. Међутим, нису у стању решити га. Разни надражаји се с времена на време јаве тамо где се најмање надаш и проблем буде из сна? Понекад је потребан неки одговор, неко решење, једна потпора, мало наде. Запажање разочарава. Логика је недовољна. Ако не изазову на размишљање, стереотипни религијски одговори не убеђују. Оно што уверава јесте вера. Она све ово некако грли. Преображава: из проблема којег се бојиш у прилику коју тражиш. Вера је једносмеран пут. Само да је аутентична; и истинска.
Митрополит Николај (Хаџиниколау): Од неправде до спасења (Први део)
Пре неког времена неки моји пријатељи затражише од мене да посетим једног парализованог момка. Нису ми изнели детаље осим да је он сам тражио да се сретне са мном. Нешто је начуо о мени, и тражио да се упознамо. Много је заинтересован за науку, рекоше ми. У петој години су му установили Дишенову мишићну дистрофију.
Одох му у посету. У дворишту његове породичне куће чекала су нас оба родитеља. Озбиљни, али мали људи отвореног срца. Изгледало је да су пресрећни што се упознајемо – нисам разумео зашто – и обилато су изражавали захвалност што им указујем част доласком у њихов дом. Њихов благочестиви и радосни пријем је изражавао, не речју него ставом и понашањем, да је њихов живот садржао изненађење радости. Нешто ретко и неубичајено, чиме су се поносили. Оно нашта су ме моји пријатељи припремили није се никако слагало са оним што сам као почетни импулс доживео. Нисам уочио никакав траг бола, па ни показатељ зле судбине. Владао је танани осећај величанствености. Попесмо се уз степенице и невољно уђох у салон. Накратко застадох, јер помислих да ћемо ту сести.
-Дођите у Ставрину собу. Ту је наш дика, наша радост и благослов – говоре ми искрено, не лажно нити дволично.
Улазим – видим њихову радост и благослов! Један младић, око тридесетак година, испружен на кревету, покривен ланеним ћебенцетом, већ пет година не може покренути своју главу, веома тешко и свој поглед помера, али споро помера своје усне и кажипрст десне руке. Апарат с кисеоником помаже му приликом дисања. Савремени технолошки апарат микрофонски појачава његов глас, а један други покрете његовог прста обликује у текст и слику. Дигитални екран изнад његове главе представља његовог блиског друга и саговорника, а напредни информатички програм му помаже да слуша беседе, да се дописује, да компонује музичка дела, да се одлично користи мултимедијалним садржајима, стварајући генијална дела, да изрази свој богати свет.
Топло показује своју радост због моје посете и, наравно, своју благодарност због…труда који сам поднео.
-Ставро, много тога сам чуо о теби, зато сам дошао – кажем му.
-Зар ме не видите оче? Шта бисте о могли и чути? Ја сам за Вас чуо, па сам жарко желео да Вас упознам – одговара, сричући споро, тешко померајући своје усне, без икакве гестикулације лица.
-Зар се можемо упоредити ти и ја? Ја сам један привилегован лажно успешан човек. Ти си херој којем је учињена неправда – усуђујем се да наставим, видевши да цела атмосфера трпи сурову истину.
-Вероватно сте благословенији од мене, но не и неко ко је привилегован – одговара ми.
Начини предах. Дијалог му отежаваше дисање. Поче писати по екрану:
Слушам Бога, јер је у искушењу мог тела оживео моју душу која се не може наситити путовања по најлепшим пределима умног света. када бих био као остали људи, не бих се могао радовати Божијој љубави. сада уживам у њој.
-Којој љубави? – усудих се упитати, мало провокативно, убеђен да ћу добити најлепши и најуверљивији одговор.
Помери своје очи и лагано се осмехну.
-Оној о којој Ви говорите у Вашим проповедима – одговара ми. Начин на који их изговарате указује на то да долазе изнутра. Ја желим да Вам кажем и да су веома истинске. Љубав треба да буде истинска, није довољно да је само ауторитативна.
Следи кратка тишина.
–„ВЕОМА САМ СРЕЋАН!!!“ – пише на екрану. „ЧАК НИ СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ НЕ ЖАЛИМ ШТО СЕ ТОЛИКО МУЧЕ ОКО МЕНЕ, ЈЕР СУ И ОНИ СРЕЋНИ. БОГ ЈЕ С НАМА, МА ШТА ГОВОРИМ? ОН ЈЕ У НАМА, ЦЕО РАЈ ЈЕ СМЕШТЕН У МОЈОЈ СОБИ“.
-Зар ти уопште не навиру мисли безнадежности и негодовања?
-Негодовања? Зашто? „ЈА ЖИВИМ ИСТИНСКИ“ – пише на екрану.
-Шта очекујеш од живота?
-Само да завршим компоновање неких дела, а после тога могу да одем. Под овим околностима Бог је овде веома стваран, али ближи чим завршим с овим задацима овде. Мало ми је жао родитеља, што ћу им недостајати, али теши ме то што ће се одморити и што ћемо се поново срести.
Промених тему. односно, ухватих се у разговор с родитељима који су се све време дичили својим …чудом. Требало је Ставра да се одмори. Почастише ме, испричаше ми своју причу, историјат болести, и своју радост за ово дете које је од своје осме године потпуно зависно од других.
Крај другог дела
Из књиге – Тамо где се Бог не види
