„Зашто, Господе?“ Зашто се дешавају несреће? Зашто су деца неизлечиво болесна? Митрополит мезогејски и лавреотички Николај поставио је себи ова питања у дечјој онколошкој болници.

„Зашто ја, Господе?“

Ово питање се сваког дана откида из напаћених срца. А одговор на то не могу бити речи – само сузе. Нема мисли – постоје само осећања; нема расуђивања, само ћутање; нема одговора, само саосећање. Поглед на такве тренутке елоквентнији је од речи, уздах је јачи од мисли, а немогућност одговора открива више истине од самог одговора – какав год он био. Погледајмо око себе и видимо наше комшије исцрпљене од патње.

Многи од њих не могу ни да се жале – то им је тако болно, тешко и страшно. И то нису неки непознати, аутсајдери који немају везе са нама – не, то су наши рођаци, наши најмилији, повезани са нама нераскидиво и недељиво. Штавише: они су најбољи од нас, јер се захваљујући њима чисти наша душа, наш его. Њихова тиха патња толико растужује наша срца да желимо да им „позајмимо” неке речи којима би могли да изразе свој бол.

Једном сам случајно посетио онколошко одељење једне од атинских дечијих болница. Управник ме је срео и понудио да заједно прошетамо по одељењима. Признајем да сам одбио. Само сам стајао и гледао около. Било је то невероватно место – канцеларија шефа онколошког одељења!

Зидови су овде били потпуно окачени фотографијама, на којима су многа лепа дечија лица са болом, тугом и надом гледала право у очи. Нека од ове деце су, без сумње, била излечена, а нека су отишла Господу, чекајући да нас сретне у Његовом наручју. У канцеларији је било више фотографија него књига. Мислим да то није случајно: уосталом, ни једно научно сазнање не превазилази у својој пуноћи истину живота – истину која је пробола срце у овој малој просторији, засићеној посебном, несличном љубављу и истином, невидљивом у нашој свакодневници. свет испуњен илузорним благостањем.

Kренули смо према излазу. Искрено, одахнуо сам – али након тренутка сам стао мртав. У предсобљу, за столом, неколико деце обријаних глава одушевљено је играло некакву друштвену игру; сваки је имао интравенски катетер – момци су били на хемотерапији. Баш ту, на каучу, седели су њихове мајке и један деда. Одрасли су, приметивши нас, бесно погледали у мене, а деца су, понесена игром, весело наставила своје занимање. Усне ме нису послушале – и осмех доброг оца, који је овде дошао са добром намером, овде би био на месту.

Овај контраст – забринута туга одраслих и безбрижна забава тешко болесне деце – погодио ме је до срца: никада раније нисам видео ништа слично. У овој сали, у пресретљивим погледима одраслих и безбрижној игри деце са катетерима у рукама, заледио се тихи плач и немо питање: „Зашто ја, Господе?“

Патња у очима може се опрати само сузама. Речи су овде немоћне. Зато сам само поздравио све и кренуо својим путем, поневши са собом ово тешко, тешко и тако често понављано питање: „Зашто?“

Зашто Бог допушта патњу? Зашто таква неправда? Зашто пате мала невина деца? Зашто морају да умру тако рано и тако тешко?

Шта сам лоше урадио? За које грехе плаћам? Kако разумети, како пронаћи узрок? А ако сам ја заиста крив, да ли је заиста немогуће исправити ситуацију? А шта је разлог зашто мало невино биће треба да пати?

Не, то је неподношљиво. Још мало – и та кап вере која још постоји нестаће. Kаква је корист од свега овога, шта је поента? Зар ја, Господе, нисам дете Твоје? Зар ниси љубав? Где је онда веза између Твоје љубави и мог страдања? Kако могу да желим да Ти се приближим ако тако нешто пошаљеш? Kако је Твоје добро комбиновано са нелогичном патњом, тугом и питањима: „Зашто? Зашто? Зашто?..“

Крај првог дела

Превела са руског редакција

pravmir.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име