Одрастао сам у правој хришћанској породици, чијим су члановима одувек били својствени доследност, поштење и искреност. Стасавао сам у атмосфери слободе и високо постављених циљева, ипак у мојој породици вера је доживљавана као нешто што се само по себи подразумева. Постојала је само опасност да се вера у мени неће родити као мој сопствени плод, него да ћу је просто наследити, ништа не схватајући. Нисам желео да се то догоди, стога сам од малих ногу дозволио себи ризик да сумњам.
У Цркви сам упознао ретке људе, праве, који су поседовали многе врлине – људе који су радили на себи и васпитавали себе, истинске хришћане, племените особе, чак, усудићу се да кажем, свете, Такве људе у обичном животу нисам сретао. Треба признати да су се ти хришћани веома разликовали од осталих људи. Нисам био сведок ни знамења, ни чудеса. Уосталом, нису ми ни била потребна: из неког разлога нисам хтео да моја вера буде наметнута, желео сам да се сама роди у мени. Нисам хтео да у њену корисност будем убеђен ни логичким аргументима, ни примерима врлина верујућих. Нису ми били потребни ни докази, ни посредно закључивање. Нисам начинио грешку и веру кренуо да тражим код умних или образовних, успешних или једноставно добрих људи, а кроз необичне догађаје или некакве фантастичне утиске отео И Ма је пронађем у себи – нигде другде. Желео сам да ме светост и доброта хришћана само наведу на размишљање и надахну а не да ме принуде да идем путем вере и Цркве. Моја вера у Бога није требало да се ослања на моје поверење у људе. Она је требало у, буде Његов сопствени глас у мојој лупи.
Никоме и ничему нисам хтео да дозволим да изврши духовно, насиље нада мном. Вера у Бога за мене би имала предност само онда ако би се појавила као врхунац моје слободе. Ту слободу Сматрао сам за највећи дар. Размишљао сам да ако постоји Бог, Он ми је ту слободу дао не зато да бих пребивао у илузији, наслађујући се пролазним земаљским животом, нити зато да бих изгубио главу због некаквих својих способности или успеха, него зато да бих спознао истину, и у самом срцу те истине срео Њега.
Треба признати да сам много страдао. Проливао сам тихе сузе. Ни случајно нисам хтео да се понесем. То моје унутарње трагање било је тајно и о њему никоме нисам могао да причам. Био сам усамљен на своме путу, без обзира на то што сам био дете. Имао сам осећај да ме, ако то с неким поделим, нико неће схватити. Добијао сам велику утеху када сам се у мислима „губио“ по Васељени. Читао сам о њој у основној школи и хтео да изучавам астрономију. Мислио сам да ћу тамо нешто пронаћи. То је била моја нада. Замишљао сам да се губим у бесконачности, у непознатом, у дивном и савршеном, и да се препорађам. Постаћу мален као звездица и само тако моћи ћу да сагледам своју праву величину. Тако ћу моћи да се сусретнем са собом, да разумем разлог свога постојања. И можда ћу сусрести Бога. Ето, такве су биле моје наде. Овај бол трагања никада нисам могао да поделим са хришћанима које сам познавао. Они су сумњу сматрали грехом. Сматрали су да је њихова вера тврда и да на све имају одговоре. Тако су били научени. О Светој Тајни говорили су као да им је тобоже познато све у вези са њом. Чак им се можда чинило да то знање поседују само они. На тај начин су од тајне вере направили нешто веома логично, чак плитко. Лишили су тајну лепоте и мистике која јој је својствена. Рушили су наду коју тајна вере пружа. Нисам хтео да се угледам на њих. Завидео сам им на благу које су, како ми се чинило, поседовали – на њиховом узвишеном моралу, али не и на њиховој вери. Њихова вера чинила ми се неправилном; није имала животности за којом сам трагао, није поседовала силину којој сам стремио, није имала слободу за којом сам жудео.
У црквеном учењу је за мене, дубоко у души, поражавало милосрђе, праштање, љубав као доброта, као нешто блиско повезано са смирењем. А сами хришћани били су ми помало крути. макар ми се тако чинило. трудили су се да буду – исправни. И то их је некако прљало. Учили су речима Христовим: милост хоћу а не жртвоприношење (Мт. 19, 13). И мада су те речи правилно тумачили њихово срце било је превише тачним извршењем закона и правила, а не сладошћу и племенитошћу праштања; обливао их је зној неопходног жртвоприношења, а не капље крви милостивог срца. ја сам пак веровао да ради истине треба проливати не толико зној, колико крв и …сузе.
У цркви сам видео силу скривену у покајању грешника. И милост Божију. Хтео сам да се научим од јеванђелског разбојника, од блуднице која је излила миро, од цариника, од блудног сина, од Петра – не у тренутку његовог исповедања, него у тренутку његове покајне скрушености, кад плакаше горко (Мт. 26, 75). Од Марте, која се бринула и узнемирила за много, и од Томе који је хтео лично да додирне ране Христове. Сви су они дирнули моју душу више него оци цркве. Сузе покајника гануле би ме много више но мисли богослова!
Не знам како се то догодило у моме животу, али после дугогодишњег духовног трагања, када сам постао клирик, моје служење усресредило се на људе који су бескомпромисно трагали за истином. У основи, то су били људи неверујући, грешни, агностици, или једноставно нису имали никакав однос ка Богу, Цркви и религији уопште. На свом путу срео сам многе такве људе, који су осетили да су доспели у ћорсокак, или су били радознали, или су имали какву другу побуду.
На самом почетку треба да кажем како никада нисам покушавао никога да убедим, нити ми је циљ представљало умножавање присталица православне вере. Мислим да никада нисам осећао потребу да доказујем себи како сам постао успешан свештеник коме полази за руком да промени мишљење тврдоглавих људи, нити сам икада видео некакву сопствену корист у односима према људима.
Свакоме од тих људи приступио сам отвореног срца, с једнином жељом да загрлим њихову душу, да поделим с њима бол вере, да заједно понесемо терет наше људске природе. Никада нисам допуштао да се они обнажују преда мном, откривајући тајне свога срца, а да ја при томе носим одећу лажне мудрости или самоуверености. Увек сам имао осећај да заједно идемо дивним путем трагања за Богом. Слава Богу што ми је даровао тај чудесни опит.
Многи су ме људи молили да на папиру забележе неке од наших разговора. Право да кажем, у вези са тим имао сам унутрашње дилеме. С једне стране, схватио сам неопходност бележења такве врсте, али, с друге, осећао сам нелагоду која је потицала од осећаја да, можда, бол и тајну нашег заједничког трагања не би требало описивати у књизи под мојим именом. Јер ништа од тога не би припадало искључиво мени.
На крају, сматрао са да имам довољно уважавања према свим тим људима, да бих, без икаквих скривених циљева, започео сређивање поменутих бележака. Одуку о томе донео сам на Светој Гори. Тамо сам, у потпуној усамљености, кренуо и да је остварујем. Почео сам да пишем у келији Светог Јована Богослова, покрај пристаништа манастира Симонапетра, а завршио после неког времена на острву Светог Јована Богослова на Патмосу, у Кувари. Оба та места, тиха и спокојна, уточишта су молитве. За тај посао било ми је потребно све укупно неколико дана. Мој сабеседник био је велики ученик љубави (св. Јован Богослов), који љуби искрено и истински. Текст књиге није могао бити ништа дуго до плод љубави и тишине. Ово је плод пустиње; да се не плашим преувеличавања, рекао бих – и молитве.
Из књиге – За свет који нестаје – три сузе покајања и наде
