Ових дана јавља се још један феномен. Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и јуначења, и тврде да неће послушати глас званичне Цркве, позивајући на показивање „мученичке“ и „исповедничке“ свести.
Имам утисак да се иза свих ових лакомислености и крајности крије велика несигурност и скривена гордост. Позвао бих ове кандидате за „мучеништво“ да жртву и ризик не траже од других. Ако заиста верују у оно што говоре, нека оставе удобност фотеље и безбедност тастатуре, и иду као добровољци да помогну лекарима, медицинском особљу, чије је здравље, па и живот, у непрестаној опасности, не би ли неки људи били спашени. Уколико то не могу, нека узму бројаницу у руке и кажу макар једно Господе помилуј за болесне који живе у агонији и страху, као и за лекаре, медицинско особље и раднике, који као добри Самарјани служе оболелима, са свим опасностима које овај позив носи.
Зар не мислите да у овим тренуцима свет има потрбу за усрдном молитвом, а не за игрицама, порукама, крилатицама и лајковима на компјутеру? Не бркајмо одговорност и површност, безвредну веру, која не кошта ништа, са вером Светих. Верујем да знамо да су у време смртоносних епидемија прави пожртвовани хришћани, који нису угађали себи, хитали да збрину и служе болеснима, чак и болесним идолопоклоницима напуштеним од родбине, и сами бивајући погођени заразом и умирући заједно са њима.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
sabornik.net
