Вера је пут по коме Бог и човек једно другом иду у сусрет. Први корак чини Бог, који увек и без сваке сумње верује у човека. (Он човеку даје одређени знак као потврду Свог присуства. Човек ослушкује тај тајанствени Божији позив и, као одговор, корача у сусрет Богу. Бог човека призива јавно или у тајности, осетно или скоро неприметно. Међутим, човеку је тешко да поверује у Бога, ако претходно не осети Његов призив.
Вера је у исти мах и тајна, али и света тајна!. Због чега се један човек одазива на позив, а други не» Због чега један, чувши Божију реч постаје спреман да је прихвати, док други остаје глува Због чега један, сусревши Бога на свом путу, у исти мах одбацује све и креће за Њим, док се други окреће и одлази на другу страну? И идући покрај мора Галилејског виде два брата Симона званог Петар и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер беху рибари. И рече им: Хајдете за мном…А они одмах оставише мреже и пођоше за Њим…И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова зевдејева, и Јована брата његова…и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за Њим (Мт 4, 18 – 22) У чему је тајна галилејских рибара да, одбацивши све, пођу за Христом, кога су видели приви пут у свом животу? И због чега се богати младић, коме је Христос такође рекао хајде за мном, није одмах одазвао већ, напротив, отиде жалостан (Мт 19, 21-22). Могуће да се разлог крије у чињеници да су они били сиромашни, док овај имађаше многа имања, и што они нису имали ништа, осим Бога, док је он поседовао благо на земљи. Сваки човек поседује одређена блага на земљи, било да је то новац, добро плаћен посао или лагодан живот. Међутим, Господ каже: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 3). У древним списима Јеванђеља по Луки, то је још једноставније и директније речено: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије (Лк 6, 20). Блажени су они који су били спремни да немају ништа у овоме животу, иако би могли да поседују много. Блажени су, јер су осетили да ништа на земљи није кадро да човеку замени Бога. Блажени су. они, који одлазе да продају сво своје богатство, како би обрели многоцено зрно бисера — тј. веру (Мт 13, 45-46). Блажени су они који су спознали да
су без Бога сиромашни, који су били гладни и жедни Бога, свом својом душом, разумом и вољом.
Реч о вери је увек била тешко прихватљива. Тако су и људи данашњице обузети својим животним проблемима да многи од њих их једноставно немају времена да послушају ту реч и да се запитају о Богу. Данас се религија своди искључиво на обележавање Божића и Васкрса, на поштовање појединих обреда, а све како би остали верни „својим коренима“ и народним обичајима. На тај начин религија данас постаје нешто што је „модерно“, тако да и одлазак у Цркву представља потребу да не заостајемо за осталима. Међутим, и даље за многе најважнији њихов посао. „Пословни људи“ су посебно поколење XX и почетак XXИ века. За њих не постоји ништа друго осим њихове личне функције у одређеном послу. Тај њихов „бизнис“ их у потпуности обузимане остављајући им нимало времена нити паузе, неопходних за то да могу чути Божији глас.
За њих не постоји ништа друго осим њихове личне функције У одређеном послу. Тај њихов „бизнис“ их у потпуности обузима, не остављајући им нимало времена нити паузе, неопходних за то да могу чути Божији глас. Па ипак, колико год то звучало парадоксално, између галаме и зачараног круга свакодневних послова, дешавања и утисака, људи у свом срцу чују тајанствени Божији глас. Међутим, тај глас се често не тумачи у контексту идеје о Божанству, већ се субјективно прима као некакво незадовољство, унутрашњи немир и потреба за даљим трагањем. И тек након одређеног времена човек постаје свестан како је сав њихов прохујали живот био непотпун и празан због тога што у њему није било места за Бога, без кога нема, нити може бити пуноће постојања. Ти си нас створио за Себе – речи су блаженог Августина – и немирно се мучи наше срце, све док у Теби не пронађе свој мир.
Из књиге – У шта верују православни хришћани