Људи прилазе Богу ходећи различитим путевима. Некада је сусрет са Њим изненадан и неочекиван, а понекад припремљен искуством дугих потрага, сумњи и разочарења. У првом случају Бог „затиче“ човека док је неспреман, док се у другом човек сам обраћа Богу. То обраћање може да се догоди рано или касно, у детињству или зрелости и старости. Према томе, не постоје два човека који су једнаким путем пришли Богу. Не постоји утабана стаза по којој би један човек могао пратити другог. Сваки човек је дужан да сам истраје на том путу и да пронађе свога Бога, којем усрдно кличемо: Јер је Он Бог мој и Спаситељ мој (Пс 61, 2). Бог је један и исти за све људе, али је потребно да га ја лично откријем и да постане мој.
Један од светлих примера изненадног обраћања Бога човеку јесте пример апостола Павла. Пре него што је постао апостол, Павле је био правоверни Јудејац, који је мрзео хришћанство као штетну и опасну секту. Дишући претњом и убиством, путовао је за Дамаск са намером да учини много зла Цркви. Када се већ приближавао граду, изненада га обасја светлост с неба, и паднувши на земљу ћу глас где му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којег ти гониш (Дап 9, 1-5). Будући ослепљен Божанском светлошћу, Савле је изгубио вид тако да три дана није видео, нити је јео ни пио. Затим је примио крштење, прогледао и постао Христов апостол – онај коме је било суђено да се више од свих потруди у проповедању Јеванђеља ( 1 Кор 15, 10). У исти час након свог крштења, он је пошао да проповеда Оног Христа. који се открио лично њему и који је постао његов Бог.
Наравно, обраћање Богу није увек изненадно и неочекивано: човека најчешће чекају друга трагања. Блаженом Августину је било потребно да прође кроз многе заблуде и искушења, да прочита велики број философских и богословских књига, пре него што је у узрасту од тридесет и три године, схвати како не може да живи без Бога. У наше време појединци почињу потрагу за апстрактном и сажетом „истином“ кроз књиге, а долазе до откровења Бога Личности. Понекад нас до хришћанства воде околни путеви, кроз источне религије и култове, будизам или јогу. Други проналазе Бога након проживљене катастрофе: губитка ближњег, туге, болести, губљења наде. Када је несрећан човек осећа своју ништавност и схвата да је изгубио све, те да нема ништа осим Бога. Тада он може да ускликне ка Богу de profundis из дубине, из бездана, туге и очаја.
Обраћање ка Богу може да се догоди и благодарећи сусрету са верником – свештеником или благочестивим хришћанином. Христос је рекао: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5, 16). Када би хришћани сијали Божанском светлошћу, када би се у њиховим очима огледала љубав, то би било најбоље сведочанство о Богу и доказ Његовог постојања. Тако је један младић одлучио да свој живот посвети Богу, онога тренутка када је видео свештеника како се пред његовим очима преобразио – попут Христа на Тавору – засијавши небеском светлошћу.
Постоји и по многима најприроднији пут ка Богу, када се у једној религиозној породици рађа дете, које затим одраста као верник. Међутим, иако је наслеђена од оца и мајке, вера мора бити схваћена и задобијена од стране сваког појединца, мора да постане део његовог личног искуства. Познати су случајеви када потомци религиозних породица или чак свештеничких, постајали атеисти. Довољно је присетити се Чернишевског или Доброљубова који су, иако рођени и васпитани у духовном окружењу, прекинули са религиозношћу својих предака. Верници се не рађају. вера се задобија кроз лични напор и човеков подвиг.
Из књиге – У шта верују православни хришћани
