У богослужбеним текстовима, пре свега у канону Велике суботе, налазимо сведочанства о томе како власт пакла, над онима који се у њему налазе, није вечна: Царује Ад, али не влада вечно над родом човечијим, јер Ти, положивши се у гроб… браве смрти си развалио, и проповедао си тамо уснулима од века, нелажно избављење, поставши, Спаситељу, прворођени из мртвих. (Ове речи се подударају са учењем (Светог Григорија Ниског о томе да ће на крају људске историје, након више векова и времена, ад и смрт напокон бити уништени Христом, тако да ништа „неће остати осим добра“. Попут Григорија Ниског, и Преподобни Исак Сирин пише о томе, да ће „већи број људи ући у Царство Небеско, без да претходно искусе ад“. Што се тиче оних који ће остати у паклу, и за њих мучење ту неће бити вечно.
С тим у вези, Преподобни Исак је наглашавао да, без обзира што ће смрт и грех једном бити заувек уништени, крај постојања ада је за нас и даље неизвесан: Грех, ад и смрт не постоје пред Богом, јер они представљају стање, а не постојање. Грех је плод слободне воље. Постојало је време када он није ни постојао, као што ће наступити време када више неће ни постојати. Ад је плод греха. У једном тренутку он је почео да постоји, али је и његов крај неизвестан… Смрт ће само једно кратко време царевати над природом, јер ће након тога она бити у потпуности уништена. Према томе, „крај постојања ада“ и даље остаје неприступачна тајна за људски ум. Због тога није ни чудо да је Црква jош у VI веку осудила оригенистичко учење о апокастази – свеопштој обнови које се тумачи као повратак свих душа у првобитно стање, до којег ће доћи након окончања привремених мука грешника у аду и сједињења свих под Христом. Оригенистичка есхатологија је била осуђена и због тога што су поједини њени елементи позајмљени из платонизма, директно противречили Светом писму, пре свега учење о пресељењу душе.
Одбацујући оригенизам, Црква ипак није одбацила наду у спасење свих људи и веру у могућност свеопштег спасења које произилазе из литургичког и мистичког искуства Цркве. Управо нада и вера у свеопште спасење су изражене и у делима појединих Отаца. Поред Григорија Ниског и Исака Сирина, свакако треба поменути и Преподобног Јована Лествичника који је сматрао да као што ни сви не могу бити без страсти, тако се ни сви не могу спасти ни измирити са Богом.
На овом месту треба поменути и Преподобног Силуана Атонског, једног од највећих светитеља нашег времена. Он је сматрао да се треба молити за цели свет и за сваку људску душу: Ми треба да имамо саму једну мисао, а то је да се сви спасу. Једне прилике, код Преподобног Силуана је дошао је неки монах-пустињак, који је говорио: „Бог ће казнити све је безбожнике и сви ће они горети у вечном огњу. Пустињаку је та мисао доносила откривено задовољство. Међутим, старац Силуан је са бригом на души одговорио: „Реци ми ако те буду поставили у рај и ако ти тамо будеш могао да видиш како неко гори у адском огњу, да ли ћеш ти бити миран?“ „Шта да се ради, сами су криви за то“ — био је одговор пустињака.
Иако је Преподобни Силуан био далеко од оригенизма сама мисао о мукама грешника
у паклу је за њега нешто не појмљиво. Управо је због тога је он веровао у могућност спасења свих људи, за што се треба молити. “ Он се заиста молио за све“ – пише његов биограф. „Његова душа се мучила свешћу да људи могу живети, а да не виде бога и не спознају Његову љубав, за шта се он молио са великом ревношћу….за живе и умрле, за пријатеље и непријатеље за све људе.“