Црква приписује светој тајни Евхаристије посебно, ни са чим упоредиво, значење у домостроју људског спасења. Ван Евхаристије нема ни спасења, нити обожења, нема истинског живота као ни васкрсења и вечности: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн 6, 53-54). Због тога су Свети Оци саветовали хришћанима да нипошто не беже од Евхаристије, те да се причешћују. те да се причешћују што је могуће чешће.
Пракса ретког причешћивања, само на велике празнике, током поста или једном у години, појавила се као резултат слабљења духа евхаристијске побожности у Цркви. До тога је дошло када су једни почели да избегавају причешће из осећања личне недостојности, док се са друге оно претворило у формалност, тј. испуњавање „религиозног дуга“. У времену Петра I Великог у Русији је било прихваћено да се причешћује само једном годишње. Питање о томе колико често треба то чинити озбиљније се разматрало почетком ХХ века, приликом припрема за Помесни сабор Руске православне цркве (1917-1918). Тада је било препоручено да се врати ранохришанска пракса причешћивања сваке недеље. Као објашњење наглашава је чињеница како човек никада не може бити достојан ове велике тајне, будући да су сви људи грешни, те да је Евхаристија дата због тога како би ми постали чистији и достојнији Бога. О томе је још у V веку говорио Свети Јован Сасијан Римљанин: Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег само зато што себе сматрамо грешницима. напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцељења душе и очишћења духа, али са вером, да бисмо – сматрајући себе недостојнима примања такве благодати – још више желели исцељење за наше ране. У супротном је и једном годишње недостојно примати причешће, као што чине неки који освећење и доброчинство небеских светих тајни оцењују тако што мисле да треба да их примају само свети и непорочни. Међутим, било би боље мислити да нас ова света тајан кроз преношење благодати чини још чистијим и светијим. на тај начин, они далеко више изражавају своју гордост него ли смирење , као што мисле јер онда када их примају, тад сматрају да су достојни. Боље је када би их са смирењем срца , по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примали ради исцељења наших болести , уместо да верујемо да смо, после годину дана достојни да их примимо.
У прва три века после Христа недељно, али и свакодневно причешћивање, представљало је норму хришћанског живота. То је очигледно било резултат ватрене вере и духовности унутар Цркве и епохи гоњења. Слабљење евхаристијске свести директно је повезано са свеопштим опадањем квалитета духовног живота до којег ће доћи у каснијим вековима. Врло је вероватно да је тамо где су се обнављала гоњења и где је припадност Цркви са собом носила спремност на мучеништво и смет Евхаристија поново постала центар хришћанског живота. Такав случај је био у совјетској Русији након револуције (1917) као и ван њених граница., међу хиљадама хришћана из руског расејања, лишених своје отаџбине. Данас се у многим руским парохијама причешћују сваке недеље, мада постоје места где је задржан обичај ретког причешћивања.
Из књиге – У шта верују православни Хришћани – Митрополит Иларион (Алфејев)
