У VI веку су поједини богослови говорили о томе како треба исповедати две природе у Христу које нису самосталне, већ имају једно „богомужно дејство“ -тј, једну енергију. Отуда је и назив за ову јерес био моноенергизам. Почетком VII века био је формиран још један покрет – монотелитство, које је исповедало једну вољу у Христу. Оба ова правца су одбацивала самосталност двеју природа у Христу, учећи о потпуном потчињавању Његове човечанске воље Божанској вољи.
Главни борци против монотелитства средином VII века су били: констатинопољски монах преподобни Максим Исповедник и свети Мартин Исповедник папа римски. Свети Максим је учио о две енергије и две воље у Христу: Будући да је по природи Бог, Христос је користио вољу која је била Божанска и очинска, јер Он и Отац имају једну вољу. Будући човек по природи, Он је користио и природну човечанску вољу, која ниучему није била супротстављена Очевој вољи. Иако се налазила у хармонији са Божанском вољом, Христова човечанска воља је потпуно самостална. То се нарочито види на примеру Спаситељеве молитве у Гетсиманском врту: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! ( Мт. 26. 39). У случају да је Христова човечанска воља била прогутана од стране Божанске воље, оваква молитва би била немогућа.
Због свог исповедања јеванђелског Христа, свети Максим је био подвргнут суровој казни. Био му је одсечен језик и његова десна рука. Свој живот је завршио у прогонству, што је био случај и са папом Мартином. Шести васељенски сабор, који је одржан 680-681. године у Констатинопољу у потпуности је потврдио учење Светог Максима: Исповедамо…да су у Њему (у Христу) две природне воље или…хтења, и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено. И две природне воље нису супротстављене једна другој… него се Његова човечанска воља…потчињавала Његовој божанској вољи. Као потпун човек, Христос је поседовао слободну вољу која код Њега није означавала могућност избора између добра и зла. Христова човечанска воља слободно бира искључиво добро, тако да између ње и Божанске воље нема никаквог сукоба.
На овај начин се у богословском искуству Цркве откривала тајна Христове богочовечанске личности – Новог Адама и Спаситеља света.
Из књиге – У шта верују православни Хришћани
