У Светом писму се налази мноштво Божијих имена од којих свако, иако није способно да опише Његову суштину, ипак указује на одређена Његова својства.
Поједина имена наглашавају Божију надмоћ над видљивим светом. Његову власт, господство и царско достојанство. Име Господ управо означава Божије господарење над Васељеном. Имена Свети, Светиња, Светост, Освећење, Благи и Благост указују на то да Бог у Себи има сву пуноћу добра и светости, при чему то добро, излива на сву Своју творевину, тиме је освећујући. Речима Да се свети Име Твоје обраћамо се Богу у молитви „Оче наш“. То значи да Твоје име не буде свето само на небу, у духовном свету, већ и овде на земљи, да се оно свети у нама, како бисмо и ми постали свети, као што си и Ти свет.
Бог се такође назива Мудрошћу, Истином, Светлошћу, Животом, Спасењем, Искупљењем, Избављењем, и Васкрсењем, јер се само у Богу остварује човеково спасење од греха и вечне смрти и даје могућност васкрсења у нови живот.
Бог је назван Правдом и Љубављу. Прво име наглашава Божију праведност. Он је судија који кажњава зло и награђује за добро. У сваком случају, такав је строзаветни Бог. Са друге стране, новозаветна благовест нам открива да Бог, будући праведан и правосудан, превазилази превазилази све наше представе о праведности: Не називај Бога правосудним – пише Преподобни Исак Сирин. Где је Божије правосуђе?
У томе што смо ми грешници за које је Христос умро? Старозаветну представу о праведности, Нови завет допуњује учењем о Његовој љубави која превазилази сваку праведност. Јер Бог је љубав – каже Свети апостол Јован Богослов (1 Јн 4, 8). То је најузвишенија дефиниција Бога, једина истина коју је могуће исказати о Њему. По речима Светог Григорија Богослова, то име је угодније Богу више од било код имена.
У Библији се такође налазе Божија имена која су позајмљена из природе и као таква не представљају Његове карактеристике, нити покушаје да се определе Његова својства. У питању су својеврсни симболи и аналогије који имају помоћна значења. Тако се Бог упоређује са Сунцем, звездом, огњем, ветром, водом, росом, облаком, каменом, стеном, и миомирисом. О Христу се говори као о Пастиру, Овци, Јагњету, Путу, Вратима или слици Божијој. Сва ова имена су у исто време једноставна и конкретна, позајмљена из свакодневне реалности и животне рутине. Слично значење срећемо и у Христовим причама, као што су представа дрвета, квасца у тесту, и семена у пољу, под којима препознајемо нешто бесконачно и недостижно велико.
У многим текстовима Светог писма о Богу се говори као о чевеколиком бићу. Он има лице, очи, уши, руке, рамена, ноге, дисање; прелази или се окреће, сећа се или заборавља, љути се или смирује, диви се, пати, мрзи, хода или слуша. У основи овог амтропормофизма лежи искуство личног сусрета са Богом као живим бићем. Покушавајући да опише то искуство, човек је користио њему познате речи и представе. У језику Библије скоро да не постоје никакве теорије, које би биле нарочито важне за могућа даља философска разматрања. Када је било потребно да се означи одређени временски интервал, нису се користили изрази попут „епоха“ или „период“, већ су употребљавали свакодневне речи као што су „сат“, „дан“, „година“ или „век“. Ако је требало рећи нешто више о материјалном и духовном свету, нису говорили“материја“ нити „духовна реалност“, него „небо“ и „земља“. За разлику од философског , библијски језик поседује јасну и прецизну терминологију. Разлог је тај што је искуство библијског Бога искуство личног сусрета са Њим, а не некаква теоријска високоумна чињеница.
Из књиге – У шта верују православни хришћани
