Посећујете лекара који вам стално преписује лекове, узимате те лекове, али вам се здравље не поправља. У једном тренутку престајете да идете код тог лекара, а такође му кажете да сте га посећивали две године, узимали лекове, али се, на жалост, не осећате боље. Морате да промените или лекара или лекове. Нико није толико наиван да оде код лекара који вам говори: „Стварно си болестан, даћу ти лек, али ћеш се осећати боље тек кад умреш! После смрти, ваше стање ће се побољшати!”
Црква је као лекар, кад долазиш у Њу, говоре ти да мораш да држиш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш наћи ћеш се у рају. Хвала лепо! Човек не може да прихвати такву глупост. Нема таквих будала да испуњавају све ове прописе током свог живота у нади да ће после смрти отићи у Пај. А шта ако нема Раја? Шта ћемо онда? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам за вас, али ја никада не бих следио овај начин живота и чекао да умрем да видим да ли сам живео 80 година исправно или не.
Па шта је онда Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада и кушамо бесмртни живот Христов, а не након смрти.
Не можемо другима рећи: „Добићеш то након смрти“, јер то звучи донекле исламски: „Ради како је написано у Курану и када одеш у рај, моћи ћеш да уживаш у храни и пићу!“ А зар не могу сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем, видећемо шта ће бити?
Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Замајавају те попови и монаси! А када остариш и будеш имао 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Нешто није у реду са тобом, мораш код психијатра” итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом…
Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. То је лудо за њега. Црква је за њега безумље. Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како можеш логично да објасниш шта су радили мученици, подвижници, пустињаци? Нема шансе.
Навешћу вам пример из житија Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Хтели су да га принуде су да се одрекне Христа. Није се одрекао. Био је мучен. Обукли су му усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су биле црвене од крви. Привезали су га за коња, па би морао да трчи за њим. Али у његовом житију пише да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом ватреном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге.
Када сам ово први пут прочитао, нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан човек, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје је било скоро два сата хода. Пут није лак: шума, планине. А зими је снег достизао висину и до четири метара. Тада сам био манастирски вратар; увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, ратлук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или назад. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је весео глас. Увек је имао огромну торбу на леђима. Лице мокро од зноја. Торба је могла да има и до 60 килограма терета.
Отац Сергије је једном или два пута недељно одлазио у Кареју, сакупљајући храну и неопходне ствари за све очеве који су живели недалеко од њега. Питао сам га једном приликом да ли му неко помаже. Он је одговорио: „Не, благословени. Нема потребе за тим. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито милостива особа. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. А када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете то да замислите?
Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. Из незнања питали смо га: „Где ћеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко срео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би пристао. Али, његове ноге су биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао сам себи да тако нешто може бити јер има људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави, које побеђује чак и саму човекову природу.
То је величина Цркве – када сила љубави Божије победи људску природу и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве, не разумеју, не прихватају, сматрају их немогућим, смешним, болним, лажним. Али у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да добије.
prijateljboziji