У последње време много причамо о трпљењу. И то је разумљиво, јер ако, по људским мерилима, нема излаза из садашње ситуације, онда све своје поверење полажемо у Бога.
А управо то је врлина која се од нас тражи – трпљење! Штавише, не говоримо само о једнократнмј реаговању на неки изоловани непријатан инцидент.
Садашње невоље које су се нас све задесиле не смањују, већ се, чини се, појачавају. И испоставља се да многи могу накратко да поднесу невоље са трпљењем; међутим, шта учинити ако невоље не престану?
И овде више не говоримо само о трпљењу, већ о дуготрпљењу. Дуго, трпељиво подношење невоља и недаћа, ако ништа друго, испитује нашу веру.
Преподобни Јефрем Сирин пише о дуготрпељивим људима: «Дуготрпељив човек је увек у радости, у весељу, у дивљењу, јер се узда у Господа. Дуготрпељив човек се не љутим јер све трпи. Дуготрпељив човек се не распаљује брзо од гнева, не прибегава увредама и не може се понети празним причама; ако је увређен, није узнемирен; он се не опире онима који се противе; чврст је у свакој ствари; не пада брзо у превару, није склон раздражености и тужан се радује…“
Упоредимо ову карактеристику са нашим понашањем: да ли смо увек у радости, да ли смо далеко од беса, да ли нас не нервирају празни разговори, да ли не вређамо оне који нас узнемиравају? Авај, често се покаже да ово није наш портрет.
Међутим, преп. Јефрем даје и супротну слику: „Ко нема дуготрпљења, далеко је од стрпљења, јер нестрпљив згодно скреће са пута, спреман је на раздраженост, убрзо се палии почиње свађу; ако је увређен, враћа увреду; расправља о стварима које не служе ничему… Ко нема дуготрпљења далеко је од чврстог става, јер се убрзо мења… А шта је несрећније од овога?“
Овај опис је, нажалост, ближи слици данашњег човека.
Зато је толико важно стално неговати дуготрпљење. Нема потребе да се питате: „Када ће се све ово завршити?“, да сањате о „мирном животу“, већ се морате борити са својим страстима сваки дан и сваки час, без обзира на времена и околности.
Ако је Господ благоволео да нас постави управо у ове услове, управо у ово време, онда је то неопходно за наше спасење. И само Бог зна која је мера наших искушења, јер их никада не шаље преко ове мере.
У међувремену, док трају тешки дани, учинимо како је апостол заповедио: „…Саветујте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима“ (1 Сол 5,14).
Забележила Наталија Горошкова
Са украјинског превела Јелена Бујевич
