У ствари, ово није лако питање. А сада не говоримо о техничкој страни питања. Важно је да разумијемо шта нас покреће када желимо да помогнемо ближњем.
Јер ако смо потпуно искрени, може се испоставити да помажемо ближњима, не из жеље да се држе заповијести, али ни у том случају мотивација можда није најбоља.
Уосталом, није то тако ријетка појава када вјерник чини ово или оно добро дјело не из љубави према Богу и ближњему, већ из баналног страха од загробног живота. И то није најгора мотивација, јер самим чињењем добрих дјела можемо учинити душу племенитијом, када се основни страх од казне преобрази у узвишени страх Божији — у страх да не увриједимо Творца својом незахвалношћу.
Али најгора жеља да се некоме помогне заснива се на поносу. На арогантном, самоувереном и слијепом ставу да ја боље знам шта је тачно потребно мом комшији. Чак и боље од њега самог. И моја је „света дужност“ да ово кажем свом ближњем. Видимо веома, веома много примера такве бахате и смешне „помоћи“ у нашим животима. Радозналост, страст да подучава свакога и свакога, представљајући се као самозвани и самопроглашени стручњак у свим областима. Наравно, ту нема истински добрих намера. Извор ове жеље је управо гордост – тешко, понижавајуће, загушљиво осећање сопствене важности и искључивости за ближње.
Такав „помоћник” ни не помишља да његов „важни” савет можда уопште није потребан. Па, без икакве сумње, помоћ таквих људи у пракси испада глупа и оптерећујућа.
Као што то често бива, самозвани помагач не може да уведе ред у сопствени живот. Отуда сви ови чудни „исцелитељи“ који не могу да се изборе са сопственим болестима, сумњиви „психотерапеути“ чији се сопствени породични живот урушава, лажни проповедници побожности, подложни најнижим страстима и гресима, итд.
А споља, опсесивна жеља да се „помогне“ ближњем од тако духовно (а понекад и ментално) нездравих „спаситеља“ за друге изгледа потпуно смешно. Али само за друге, а не за самог „помоћника“ самозванца. Ово духовно сљепило, ово лудило је повезано само са чињеницом да се оно „добро“ чини без Бога. А гдје нема Бога, не може бити ни добра.
Погледајмо искрено себе, можда и ми имамо такве нападе неовлашћеног „спашавања“ других? Да се то не догоди, да бисмо искрено, праведно и истински помогли ближњему, морамо се најпре понизити. Почни од себе – само погледај искрено у своју душу и помисли – да ли ми треба помоћ? И тек после чисте молитве Господу – једином истинском даваоцу свих благослова, што је могуће деликатније, са смирењем и тактом, можете замолити свог ближњег – можемо ли му на било који начин помоћи. Тек тада, колико год можемо, можемо покушати да помогнемо другој особи. И Господ благослови нашу намеру.
(Извор: pravlife.org)
Етос
