За нас је неопходно да схватимо везу између Христа и апостола.
Ако читате Јеванђеље видећете да су апостоли и Господ Исус Христос рођени и живели у истом крају. Христос је као дете дошао да живи у Назарет; апостоли су живели сви око места Његовог обитавања.
Не знамо ништа о раним годинама ових људи, али ако замислимо да је Кана Галилејска мање од шест километара удаљена од Назарета, ако замислимо да су сви градови и сва села у којима су Петар и Андреја, Јован и Јаков и други живели у околини, можемо претпоставити да су срели и видели и чули Господа Исуса Христа док је био дете, као сасвим младог.
Не знамо ништа о утицају Његове личности која хармонично расте у пуноћу Његовог људског стаса, али везе за могућност личног познавања и блискости су постојале. Апостоли Андреј и Јован били су ученици рођака Господњег, Светог Јована Крститеља. Јаков је био брат Јованов, Петар је био брат Андрејин.
Када су први пут срели Христа, потражили су своје пријатеље Натанаила и Филипа. Чак ни речи Натанаила „Може ли ишта добро изаћи из Назарета?“ нису мистериозна изрека. Шта би било ко од нас рекао да му је речено да је сам Бог постао човек у селу шест километара удаљеном од нашег села?
Постоји читав процес који можемо да пратимо у Јеванђељима у коме се може видети како, постепено, ученици откривају Господа Исуса Христа, како им Он постепено постаје све значајнији и значајнији. И једног дана њихова сродност са Њим је таква да не би могли да Га напусте ни да су хтели.
Када га је једном приликом већина слушалаца напустила, Господ је рекао Дванаесторици: „Хоћете ли и ви да идете?‘ А Петар одговара: ’Куда да идемо? Ти имаш реч вечног живота’. Ова веза између ученика и Христа која је започела од пријатељства, затим у дивљењу прерасла у однос ученика и Учитеља. На путу за Кесарију Филипову постоји признање, које је један од њих прогласио као дар Божији, онога што Он заиста гласи: „Ти си Христос, Син Бога Живога“.
То је веза тако дубока, тако савршена и потпуна да Га не могу напустити чак и када их обузме ужас. Када Христос каже својим ученицима да иде у Витанију јер је Лазар умро, Његови ученици кажу: „Враћаш ли се у Јудеју? Нису ли Јевреји хтели да те убију?“ А један од њих каже: „Хајде да пођемо с Њим и да умремо с Њим“. Да, то је Тома, онај за кога се тако често мисли да је неверан.
Не, он није неверан. Он је спреман да живи и умре са својим Учитељем, али није спреман да лаковерно прими вест о Христовом Васкрсењу са свим њеним свеопштим утицајем и животворном силом, а да није недвојбено сигуран — јер када је Христос умро на крсту, Његови ученици су се уплашени расули, кријући се, а ипак – везани за Њега свим влакнима свог срца, ума и душе – осећали су да је живот отишао из света, живот је отишао из њихових живота. То нам се дешава када умре неко ко нам је бескрајно драг.
Тада откривамо да, пошто је ова особа умрла, све што је плитко, тривијално, мало, премало да би било тако велико као живот и смрт, постаје неважно. Окрећемо се од тога, постајемо онолико велики колико нас наша перцепција живота и смрти може учинити.
Тако им се и догодило, али тада није било живота, била је само рушилачка, разорна смрт.
Они више нису могли да живе, јер је живот сам нестао из њихових живота, али су могли да наставе да постоје.
И, одједном су открили да је Христос жив и да могу да живе и, више од тога, да су на тајанствен начин, јер су тако дубоко и потпуно умрли кроз љубав и јединство са Њим, могли, кроз љубав и јединство – и Његову и њихову — да буду живи, али живи са непоколебљивом сигурношћу да их никаква смрт више не може лишити живота, никаква смрт – смрт је поражена.
То ми певамо на Васкрс, то је оно што објављујемо као Јеванђеље.
Живот је победио, смрт нема власт над нама.
Наше тело нема моћ да нас убије када умре.
Ово је једно од суштинских сведочанстава апостола: не само да су толико верни у својој љубави према Христу да су спремни и да умру, већ су тако сигурни из унутрашње извесности, из бујања вечности у њима, из победе у њима животом Христовим, да те смрти више нема.
Може се мирно поздравити са привременошћу, како каже Свети апостол Павле.
За њега смрт не значи одустајање од привременог живота; то значи бити обучен у вечност, вечношћу испуњен, оним што је било у почетку, у зачецима, борећи се за испуњење тиме у ономе што он назива својим телом смрти.
ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/06/calling-of-the-apostles/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 24.10.2022.
