Волите једни друге као што сам ја вас волео… Ове речи допиру до наших срца, одушевљавају нашу душу, а истовремено нам се испуњавање, оживљавање чини тако тешким подвигом. О љубави се може говорити на различитим плановима. Постоји једноставно, обично искуство љубави – како се чланови исте породице воле, како отац и мајка воле своју децу, како деца одговарају на ту љубав, како љубав, радосна, светла љубав спаја младу и младожењу; то је љубав која је радост, светлост која продире у сву таму обичног живота. Али такође има крхкост и несавршеност. Вероватно знате како децу воле родитељи, али деца су немоћна да одговоре на ту љубав; тренутно, да, али не стално. Знате како постоји основна љубав између браће и сестара, али их она истовремено не покрива до краја. И тако се причао
О чему се ради? Христос нам говори да морамо да волимо једни друге. Он не прави никакву разлику. Шта он мисли под овим? Он, чини ми се, хоће да каже да морамо да проценимо сваку особу, сваку особу коју сретнемо и пређемо, познато и непознато, страно, привлачно или не: то је особа са вечном судбином. То је особа коју је Бог позвао у живот из непостојања да би дао свој јединствени допринос животу човечанства. Тај човек нам се можда не свиђа као човек, може нам бити туђ, можда нам је несхватљив – али он је позван од Бога и стављен на свет да донесе у овај свет нешто што ми нисмо у стању да донесемо. И више од тога: постављен је на мој животни пут да би ми се нешто открило. Открила би ми се, прво, моја неспособност да сваког човека видим као икону… Можемо ли се тако гледати? Бојим се да не знамо како, да постоје људи који су нам блиски, драги, док су други, у најбољем случају, једноставно странци.
А на ове „стране“ људе треба обратити посебну пажњу. Уосталом, пред нас постављају питање: да ли си са Христом или без Њега? Зато што не желите да познајете ову особу коју је Христос волео до смрти на крсту. Он ти је туђ, он ти је несхватљив, не мариш за њега; да није њега било би и теби исто тако лако и добро. Да ли је ово хришћанска љубав? Морамо научити да гледамо у сваку особу коју сретнемо и кажемо: ово је икона Христова, ово је слика Божија, ова особа је Божији гласник. Послат је да ме нечему научи, да ми нешто донесе, да ми постави питање, захтев Божији. Понекад то можемо учинити након неког времена; а понекад не знамо како то да урадимо све до тренутка када се чини да је већ касно.
Сећам се разговора са руским свештеником из ране емиграције, који је био војник Беле армије, који је све године свог емигрантског живота посветио борби против бољшевизма, који је свесрдно одбацио Стаљина. У неком тренутку је сазнао да је Стаљин умро. И у том тренутку му се догодило нешто што није очекивао; помислио је: шта ако Бог суди Стаљину онако како сам му ја судио и још не може да престане да суди?! Мрзео сам га. Да ли је могуће да ће га Бог, када стане пред Њега, дочекати са мржњом, одбаченошћу, а ово није за време, него за вечност!? И сећам се како ми је рекао да се толико згрозио самим собом да се бацио на олтар, бацио се на колена и рекао: Господе, опрости ми на мржњи коју сам гајио према овом човеку! Сада га чека страшна пресуда. Господе, не прихвати моју осуду против њега… Ово је крајње; то је таква позиција у којој нико од нас није и у коју, ако Бог да, неће пасти; ко зна? Колико људи не волимо, не прихватамо, одбацујемо, иако не у истој мери…
А сада размислимо на ком нивоу љубави се налазимо. Да ли смо на нивоу љубави деце према родитељима, младе и младожење једно према другом, нераздвојни пријатељи који никада нису морали да се суоче са болом и негативним особинама вољене особе? Или смо у позицији оних људи који су окружени странцима, за које мој комшија не постоји, које волим јер ми не смета у животу, које одбацујем у тренутку када ми стане на пут… Ако ово можемо да мислимо о било коме (а сигуран сам да то можемо мислити о многим људима око нас), онда још нисмо научили шта значе Христове речи: љубите једни друге, као што сам ја волео вас.
А сада да се погледамо, макар у нашем храму, макар међу познаницима, и поставимо питање: да ли ја са таквом љубављу волим ову особу? А ако не, онда још нисам почео да волим љубављу Христовом. И како је то страшно! Како је страшно помислити да ћу једног дана стати пред Бога, да ће око мене бити људи које познајем целог живота, и рећи ћу: ове људе нисам волео, и не волим, и не желим да знам. Хоћу да уђем у твој рај, Господе, тамо за њих нема места, као што за њих нема места у мом срцу на земљи! захтева од нас сасвим нови заокрет у животу. Хајде да размислимо, размислимо чак и само о особи која сада стоји поред нас: да ли је наш или нам је туђ? Да ли за мене постоји или једноставно не постоји? И ако јесте, у којој мери? Како?
Хајде да размислимо о томе. Јер ћемо пре или касније стати пред Христа, Који ће нам рећи: За овог човека дођох на свет, за овог човека умријех на Крсту. А ако га одбациш, онда одбацујеш сав Мој подвиг љубави; постајеш ми странац по сопственом избору. Амин!
Објављено према тексту електронске библиотеке „Митрополит Антоније Сурошки“ ввв.митрас.ру
Превела редакција Чудо
Фома.ру
