Беседа изговорена на Прашталну недељу 1999. године.
Митрополит Антоније: На путу смо који се мора завршити тако да Господ може да нам каже: „Иди у миру.“
Али, да бисмо ово постигли морамо почети са опраштањем једно другом.
Да опростимо не значи да заборавимо шта се догодило међу нама, већ да помогнемо подметнемо плећа тежини слабости и сложености другог, па и туђег зла.
Апостол Павле каже: „Носите бремена једни другима“ (Галатима 6:2)
А ова бремена су врло често наша неспособност да будемо достојни свог призива; наше неспособности да волимо друге, да прихватимо друге, служимо другим и помогнемо једно другом на путу ка Богу.
Судимо себи, свако од нас.
Својим душама, нашем целом животу; судимо себи праведно и искрено и затражимо опроштај не само од Бога, јер нам је пречесто лакше да затржаимо опроштај од Бога него од ближњих.
Затражимо опроштај, стога, не само од људи које смо повредили на овај или онај начин, већ и од оних којима нисмо помогли на њиховом путу ка Богу.
Сви смо ломљиви; свима нам је потребна подршка.
Дајемо ли једни другима ову подршку?
Или бирамо оне који нам се допадају и којима ћемо помоћи јер нам помагање њима доноси радост и јер помагање њима подразумева да ће нам узвратити кроз пријатељство?
ИЗВОР: https://www.youtube.com/watch?v=A7QUBc9VZNU
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 17.12.2022.