Онда су код мене у цркву почели долазити хипици…
Једна група била је врло забавна. Ја сам 1967 или 1968 године током недеље проповедао на улицама у Оксфорду. Просто стао бих негде, окупило би се неколико људи, и током једног сата бих проповедао Јеванђеље, а током пола сата одговарао бих на питања. Једног дана ми је пришао младић – дар-мар,са дугом косом, одевен у тунику и рекао: Зашто Ви не долазите на наш скуп? Ја сам га питао: На какав скуп? – Овде имамо читаву групу хипија, а зашто Ви нисте хипи? Обучени као нико Ви изгледате савршено чудно, око врата некакав ланац са нечим: исто као хипици, само од старијих…Рекао сам, ако је тако, онда ћу доћи на следећи скуп: када је следећи? – Дођите вечерас…Онда дошао сам на скуп: огромна соба, душеци уз зидове, свеће стоје на голом поду (за расвету и као упаљачи) а један од младића стоји и чита своје стихове. Пробио сам се до некаквог ћошка, сео на душек и слушао. Прво што ме погодило јесте како су га слушали. Било је педесет људи и слушали су га благоугодно, како слушају човека који говори о себи најинтимније и кога слушају са пажњом и уважавањем када он открива своју душу. У једном моменту је завршио и рекао: Но, рекао сам све – и отишао је да седне на свој душек, потом је наступио још неко и још неко. Мислио сам: ако сам дивљи, зашто не бих наступио? – и на све четири сам се усправио и рекао: желим вам нешто рећи; хоћу да вам кажем како и зашто сам постао верујући. Говорио сам им прво о раним годинама емиграције, о томе како је живот – зато што није лоше да знају да је живот – био гори од њиховог, ми нисмо били тако космати, разбацани, али смо јели мање…Потом сам испричао како сам постао верник; када се завршило, настао је такав минут тишине, настала је драмска пауза; ја сам помислио: Ух, како благоугодно све то звучи! – Али благоугодност је завршена. Огроман пас је улетео у просторију, окренуо се у круг према мени, уперио њушку у моје лице и побегао. Ово је, наравно, окончало мистичну атмосферу, драмски ефекат је био уништен; после тога ми смо још доста дуго седели, размишљали, а неки од њих су ми прилазили и говорили: Добро је што сте дошли! – Зашто? У Вас су добре очи…- Зашто? Знате, Ви нас гледате и не презирете…Таква реакција је била веома интересантна, зато што су,коначно, прихваћени њихов реп и грива.
Ово је био први састанак; Онда су код мене у цркву почели долазити хипици. Наше старице, ја бих рекао, нису биле лудо одушевљене – размишљајући о својој локацији – када су се они појавили: Оче Антоније хоће ли они читаву цркву испунити? А било их је само четрдесет или педесет, и стајали су врло лепо… Генерално, није било одушевљења. После неколико богослужења ја сам их задржао и позвао код мене, а онда су те године они почели долазити код мене једном месечно на чај и разговор; потом су почели долазити на предавања која смо установили. А онда су једног дана дошли и рекли; Знате, ми хоћемо да се молимо; хоћете ли Ви провести са нама свеноћно бденије и научити нас?…И молили смо се десет сати. Ово уопште није било лоше, да се група од шездесет девојака и младих људи моли десет сати заредом – то је показало да су они желели делатељно да се моле. При чему ми, наравно, нисмо савршили богослужење, било би бесмислено савршити православну свеноћну за групу људи који уопште не знају чему присуствују. Али учинили смо то тако: нас је било троје, поделили смо време на три периода од по три часа, а у интервалима после сваког периода од три часа било је кафе и хлеба ( сви они су дошли са посла или однекуд где су се већ уморили). Урадили смо овако: свако од нас (било је двојица Енглеза) урадио је увод у неку тему; потом је био период од пола сата; а потом то размишљање наглас , то јест, ту тему поделили смо на мале реченице, на које су сви морали да размишљају неколико минута, које смо потом сабрали у форме кератких молитава. Тако смо се ми десет сати молили.
Затим су ме поново позвали, поставили тему о светости, и ми смо три дана провели заједно. Молили смо се, седели заједно, ја сам беседио са њима, била су општа питања; потом ко је хтео долазио је код мене са својим личним питањима. А сада је велики број њих прибројан Православној Цркви. Ја сам их питао: зашто? Кажу: Зато јер православни знају у шта верују, и зато што у вас у Цркви постоји молитва; не треба (како су неки говорили) ,,донети молитву са собом“, можете се присајединити постојећој молитви.
