Опет, на нашој многожалосној, страдалничкој земљи људској, чаша гнева, чаша туге, чаша људске патње долази до ивица и поново се прелива. И не можемо остати равнодушни на тугу која сада обухвата хиљаде и хиљаде, милионе људи.
Пред нашом хришћанском савешћу поново се страховито, уздиже реч Божија, или боље речено, лик Самог Христа, Kоји је постао човек, Kоји је ушао у наш свет, Kоји се не причестио славом и врлином, него се сабратио и потлачени и грешник.
Солидарност Бога са човеком није прекинула Његову солидарност са Оцем; и овде је пред нама слика коју нам је тако тешко сагледати и коју је још теже остварити: лик Онога Kоји је хтео да буде једно и са правим и са кривим, Kоји је све загрлио једном љубављу, љубав према тузи према једном на Kрсту и љубав према радости и — опет – жртвовању куме у односу на друге.
Сада у главама многих људи настаје слика гнева, и у овој слици једни су изабрани, а други искључени, у овом искуству истине, саосећања и саосећања, људска срца бирају једне и проклињу друге. И ово није пут Христов и није наш, наш пут је да их обје загрлимо једном љубављу, у свести и у искуству ужаса, да загрлимо – не са симпатијом, већ са саосећањем, не сагласно, него са свешћу оног ужаса пред којим стоји неистина и пред крстом који стоји истина.
И позивам све вас, уочи свега што се сада дешава у свету, да поново погледате какав је наш хришћански положај, где је наше место, где се пролива крв, сузе, ужас, и да схватимо да нам је место на крсту.
Често размишљамо: шта можемо? Срце се кида љубављу према једнима и саосећању према другима: шта да радимо кад смо немоћни?
Можемо стати пред Господа у молитви, у молитви о којој је говорио старац Силуан, да је молитва за свет проливање крви.
Не у оној лакој молитви коју из смирења приносимо, него у молитви која из непроспаваних ноћи јури на небо, у молитви која не даје покоја, у молитви која се рађа из страхоте сажаљења, у молитви која не даје нам више да живимо безначајност, ситнице свог живота, у молитви која захтева да коначно схватимо да је живот дубок и да непрестано јуримо недостојни свог живота, недостојни себе, недостојни Бога, недостојни та туга и та радост, та мука на крсту и та слава Васкрсења, које се непрестано смењују и преплићу на нашој земљи.
Није довољно само мало саосећати, није довољно рећи да „не можемо ништа“: када бисмо стајали у таквој молитви, када би такво саосећање искључило из нашег живота све што је премало да се суочимо са ужасом земљу, тада бисмо постали људи достојни Христа, и тада би се, можда, и наша молитва уздизала, као пламен који гори и просветљујући, тада, можда, око нас не би било оне инерције, те равнодушности, те мржње које су око нас живи и напредује, јер ми нисмо сметња ничему злу тамо где јесмо.
Пред оним што се ради, пред Kрстом, пред смрћу, пред духовном муком људи, изрекнимо суд о ситничавости, безначајности нашег живота – и тада ћемо моћи нешто учинити: молитвом, начин нашег живота, а можда чак и нешто смелије и креативније.
Али сетимо се да Христос није бирао; Христос је умро зато што су праведници прогоњени и зато што грешници гину. У овом двоструком јединству са људима који су око нас, у овом двоструком јединству са праведним и са грешним, помолимо се за спасење једних и других, за милост Божију, да слепи прогледају, да се утврди истина , али не суд, него истина, која води ка љубави, до тријумфа јединства, до победе Божије. Амин!
Беседа 1968 године
Превела редакција Чудо
Првмир,ру
