Увек морамо прилазити Богу и ићи к Њему, али ићи скрушеног духа, смерног срца, ићи, схватајући да немамо право на овај сусрет и да ако до њега дође, онда само кроз безграничну, несхватљиву благодат Божију.
Али обично не идемо Богу на тај начин. Почињемо да се молимо – и одмах очекујемо дубока религиозна искуства; долазимо у цркву и, такорећи, тражимо од Бога да нам подари молитвено расположење. Живимо, заборављајући Његово присуство из дана у дан, али у оним тренуцима када се изненада сетимо овог присуства, као да захтевамо од Бога да се одмах одазове нашој молитви, нашем вапају, нашој жељи.
Често нам Бог не прилази јер ако му се обратимо у таквом духу, онда би сусрет са Њим био за нас суд, којем не бисмо могли да издржимо. Он би стао испред нас и рекао: Позвао си ме – зашто стојиш преда мном?.. А ми бисмо ћутали, дрхтећи и осуђени. Стога, када се молимо Богу да би радије опипљиво одговорио на наш вапај или једноставно на нашу жељу да се сретнемо, грешимо: морамо тражити Бога, али са трепетом чекати тренутак када Он жели да нам се јави.
Али и тада, како бисмо били богати духом да смо успели да преживимо овај сусрет, као што га је преживео Петар, који је схватио ко је са њим, пао је пред Његове ноге и рекао: Изађи из мене, Господе, ја сам грешан. Човече! Често се молимо замишљајући да смо већ у Царству Божијем, да већ припадамо породици Божијој, да смо већ међу онима који могу да се радују Његовом присуству. Kолико често треба да будемо свесни да смо целим својим животом напустили ово Царство, да у нашем животу Бог није Цар, није Господ, није Господар, није чак ни Пријатељ који може да куца у било ком тренутку и ради чијег разлога можемо све заборавити.
Kада бисмо стајали напољу и тако куцали на врата, када бисмо схватили колико смо страни од свега што означава Царство Божије, онда не бисмо, као што то често чинимо, тежили неком опипљивом религиозном доживљају или директном откривење Бога. Његово присуство и Његово општење. Стајали бисмо кротко, тихо, смерно, знајући да нам с правом нема места где је Он, али и знајући да се љубав Његова протеже до краја земље, до краја бездана.
Подсећајмо се чешће ових чудесних Петрових речи: Изађи из мене, Господе, грешан сам човек! – и када почнемо да се молимо, приступићемо у овом духу, кротко стојећи на вратима, куцајући дрхтавом руком – неће ли Господ отворити? да се за Њега трудимо, и показујемо Му истину наше љубави, истину наше вере, поштења, доброте наших тежњи у таквом животу који би омогућио да се лицем у лице сретнемо са Господом и од Њега чујемо радостан, а не жалосни глас. Амин
